Пише: Милутин Мићовић
Сада, послије обиљежавања 150 година од велике побједе Срба над неупоредиво бројнијом турском војском на Вучјем Долу, можемо рећи да је овај јубилеј обиљежен, мање-више, достојанствено, са доминантним учешћем Цркве.
Што се тиче номиналног носиоца организације овог великог јубилеја, ситуација је прилично проблематична, када се узме у обзир историјски контекст:
Кнез Никола Петровић (као и његови претходници), као државник и идеолог националног ослобођења браће Срба у Херцеговини, био је spiritus movens свих ослободилачких устанака и бојева на овом простору. Уз државу Црну Гору, наравно, стајала је и Црногорска митрополија, која је учествовала у духовном бодрењу и благосиљању црногорско-херцеговачких јунака.
Тако Епархија будимљанско-никшићка, којој припадам, са непуне три деценије формалног постојања, на чијој се територији налази и Вучји До, није могла да искључи институцију државе Црне Горе, нити Митрополију црногорско-приморску (са осам вјекова постојања), из организације овог јубилеја.
Тиме што је то учинила, створила је унутрашњи конфликт у Црној Гори, неуважавањем темељних историјских чињеница, с једне стране, а с друге, дајући себи неосновано право да буде једини репрезент 150 година историје на простору Црне Горе. Та мегаломанија и историјска манипулација дјелују гротескно.
Ако се погледа шири контекст овог јубилеја, видимо да иза овог пројекта стоји актуелно језгро Српске патријаршије, што се не може посматрати без извјесног иронијског осмјеха.
Вучедолска битка је, историјски и духовно гледано, кћерка Косовске битке. Па, петнаестак владика на Вучјем Долу, а три или четири на Газиместану о Видовдану! Није то ваљда зато што одлазак на Косово може и да кошта, а на Вучји До, сада, не кошта ништа? Није ваљда да се у врху наше Цркве Косовска битка заборавља, а да би се тај заборав заборавио – Вучедолска пренаглашава?
С друге стране, држава Србија, која, изгледа, живи у симфонијском (а реално – квазисимфонијском) (не)складу са Црквом, обиљежава Видовдан не на Косову (у Грачаници и на Газиместану), него у ужој Србији – у Крушевцу, граду бијеломе и смирноме. Одатле се држава Србија још и „заклиње да никада неће издати нити признати (албанско) Косово“, а истовремено препушта остатак српског народа да га актуелна косовска власт темељно разара, прогони и „чисти“ са свете српске земље. Рекло би се – важно је „заклињање“, а стварни живот косовских Срба, њихово понижење и страдање, нису важни.
Историјска иронија сама се расцвјета када се манипулише темељним историјским чињеницама и прави димна завјеса како се стварност не би видјела. Стога је основано закључити да Патријаршија, у овом случају, ослањајући се на Епархију будимљанско-никшићку, намјерно или ненамјерно маргинализује и државу Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску, које историјски стоје у жртвеном темељу Вучедолске битке.
Да би иронија била још већа, а ситуација безизлазнија, у Србији наша Црква све више клизи у инфериоран положај у односу на државу, што производи пригушену колективну патологију.
Књижевно стваралаштво Милутина Мићовића – залихе прошлих ћутања и „рударења“
Црногорској држави такође се има штошта тешко приговорити, а најтежи приговор јесте признање албанске републике на Космету. То боли сваког Србина у Црној Гори. Али, ако је то некаква утјеха, а и правде ради, треба рећи да садашњи представници црногорске власти нијесу признали ту, натовском силом монтирану, републику.
Све у свему, да закључим – прослава јубилеја 150 година Вучедолске битке, иако је у цјелини била солидна, ипак је довела до лома историјског сјећања и пренаглашавања улоге номиналног организатора, на штету историјских носилаца ове славне битке.
Ово намјерно замагљивање има многе импликације – од прикривања актуелне несреће српског народа на Космету до непоштеног маргинализовања Црне Горе, која се управо ослања на славу Вучјег Дола.
На крају, молим читаоце овог текста да у овај мој став не уплићу мог брата, митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Старији сам брат (шест година) и знатно дуже од њега присутан у јавном животу, са довољно познатим ставовима већ четири деценије. И да не дужим…
