Пише: Војкан Костић
Обе стране се надају да ће продужетак сукоба донети неко чудо које ће ток рата преокренути у њихову корист. Москва стално ишчекује да се украјински фронт једног дана уруши под њиховим притиском, док Кијев, иза којег чврсто стоји такозвана Коалиција вољних западних земаља, да ће руска привреда коначно банкротирати под великим теретом финансирања дугорочног рата
Руско напредовање у Украјини у последњих неколико месеци толико је успорено да се потврђују суморна предвиђања да је рат у ушао у позициону фазу, у којој ниједна страна нема довољно снаге да учини одлучујући продор којим би стратешки утицала на коначни исход. Руско напредовање током јуна износило је око један квадратни километар дневно, што је 13 до 15 пута мање него у истом периоду 2025. године. Тим темпом Русији би било потребно 1328 година да освоји целу преосталу Украјину и победнички оконча рат за који се више нико и не сећа због чега је покренут.
Док овај текст у штампаном издању буде стигао до киоска, руска војска преузеће и последње квадратне метре украјинског града Константиновка, стратешке тачке на путној комуникацији важној за напредовање ка последњим украјинским упориштима у Доњецкој области. Реч је о градовима Краматорск и Славјанск. Без та два града Руси не могу да тврде да контролишу целу Доњецку област, коју су још пре четири године прогласили за саставни део федерације (заједно са Луганском, Херсонском и Запорошком).
Између Константиновке, која је готово цела под руском контролом, и Краматорска има нешто више од 30 километара, што је већ у домету руске дивизијске артиљерије и свакако погодно за дејство ударним дроновима. Па ипак, ни највећи оптимисти у руској јавности не рачунају да ће се њихова застава ускоро завијорити на крову Дома културе и технологије у центру тог града, као што се то догодило 2014. године, када су побуњеничке снаге под вођством Игора Гиркина (Стрелкова) на кратко преузеле тај град.
Статистика им свакако не иде у прилог. Руси су током јуна у просеку заузимали један квадратни километар територије дневно. Да будемо поштени, Руси су током тог месеца заузели нешто више од 80 квадратних километара територије, али су Украјинци у противудару вратили неке пољане, па је чист “нето” добитак Руса био свега око 30 квадратних километара. Поређења ради, у јуну прошле године руско напредовање износило је између 400 и 500 квадратних километара.
Ако се погледа шира слика, од почетка године Руси су од почетка прошле године до лета освојили нешто мање од 2.200 квадратних километара територије, док је у првих шест месеци ове године тај напредак износио свега око 620 квадратних километара.
Да би људима било јасније, што се каже, треба напоменути да у актуелном украјинском рату нема тако јасних линија фронта као на западном фронту у Првом светском рату, где су две војске читавом дужином фронта биле у рововима, једна насупрот другој, и где се тачно знало ко шта контролише. Украјина је огромна земља и није могуће имати непрекинуту линију раздвајања, тим пре што сукоб траје годинама и људски ресурси су на обе стране већ одавно потрошени.
Економист: Украјина измешта језгро своје индустрије на запад земље
Чекајући чудо
Модерно ратовање, које подразумева масовну употребу малих дронова, има за последицу формирање такозваних зона смрти, које могу бити ширине од неколико до неколико десетина километара, у којима нема класичних одбрамбених положаја, већ се све решава употребом дронова. Другим речима, обе стране би теоретски могле да пошаље своје људе и технику у то подручје, јер на њему не би било друге војске, али би морале да рачунају на тешке губитке од дронова.
Тек оног момента када једна страна помери ту зону смрти на штету непријатеља, може да каже да је заиста преузела контролу над неком територијом. Због тога су територијални добици руске војске тако мали и напредовање иде тако споро.
Споро руско напредовање, које је праћено великим губицима у људству и техници и занемарљивим продорима оперативног нивоа, довело је до закључака у западним круговима да је Украјина на правом путу и да је Путинову војну машину могуће поразити.
Аналитичари разних војних института и тхинк-танк организација које се баве проучавањем рата верују да је то непогрешив доказ да руска војна сила нема снаге да настави рат и да је само питање дана када ће незадовољни грађани централне Русије да испоставе рачун Кремљу за све чешће несташице горива и ноћне нападе украјинских дронова.
Управо је то разлог из којег је појачана летња офанзива украјинских дронова на циљеве у дубини руске територије и из којег сваке ноћи горе рафинерије широм Русије. Ради се о својеврсном асиметричном војном одговору државе која не жели да изгуби и призна доминацију друге стране, али која објективно више нема довољно људи за већи ратни преокрет.
Русија, са своје стране, одговара интензивним нападима балистичким ракетама по украјинском енергетском сектору, рачунајући да је тамошња противваздухопловна одбрана западног порекла остала без довољног броја ракета, што и није нека тајна.
Москва се нада да децентрализована и приватизована војна индустрија Запада неће вечно моћи да обезбеђује енормне количине муниције и наоружања, а није спорно да се надају и да ће доћи до дефицита политичке воље да се подршка настави. Такође се надају да ће велики украјински губици једног дана морати да се одразе и на стање на првој линију фронта.
Обе стране немају снаге за нешто више. Ипак се надају да ће продужетак сукоба донети неко чудо које ће ток рата преокренути у њихову корист. Москва стално ишчекује да се украјински фронт једног дана уруши под њиховим притиском, док Кијев, иза којег чврсто стоји такозвана Коалиција вољних западних земаља, да ће руска привреда коначно банкротирати под великим теретом финансирања дугорочног рата.
Њузвик: Тулси Габард објавила мапу ризичних украјинских биолошких лабораторија
Неочекивани поглед из Лондона
Необично трезвени поглед, који одудара од свега што на ту тему долази из Лондона, ових дана изнео је амбасадор Украјине у Великој Британији Валериј Залужни, који је прве две године рата са Русијом био на челу украјинске армије.
Залужни је у анализи за лондонски “Телеграф” оценио да многи аналитичари, на основу изолованих и појединачних успеха Кијева у рату дроновима по дубини територије непријатеља, погрешно закључују да Русија губи рат и подсетио да је примена нових технологија конфликт претворила у сукоб исцрпљивања, односно да се више не може очекивати рат брзих маневара.
Он је прихватио чињеницу да Русија нема потрбену војну моћ да покори Украјину, али и додао да то не значи да ће Украјина имати довољно средстава да силом врати и ослободи заузете територије. Због тога је Москва, верује Залужни, своју стратегију базирала на економском и психолошком сламању Украјине, користећи веће резерве људства и снажније индустријске капацитете.
Некадашњи први човек војске верује да руски председник Владимир Путин нема намеру да оконча рат под условима који би могли да се протумаче као признање пораза, што се поклапа са неким информацијама да Москва за сада одбија позиве на мировне преговоре.
Он је указао да је кључни фактор опстанка Украјине наставак међународне помоћи, скромно примећујући да се на том плану већ “виде знаци замора”, услед политичких промена у Вашингтону и подела у Европи.
“Ратови исцрпљивања не доносе јасне победнике у конвенционалном смислу. О њима одлучује издржљивост… Русија је и даље способна да узврати ударе исте или још веће снаге, и ниједна страна не може у овом тренутку рачунати да би овакав облик вођења рата сам по себи донео одлучујући стратешки исход. Дипломатски самити Запада и пажљиво режиране демонстрације солидарности имају само симболичну вредност, јер не гарантују трајно политички јединство које је неопходно за дуготрајно супротстављање Русији”, навео је Залужни у тексту.
И док се из удаљеног Лондона разматра на који начин је најбоље наставити рат који је, према конзервативним проценама, однео више стотина хиљада живота на обе стране, руске трупе полако елиминишу последње џепове отпора у Константиновки.
Градић на граници између доњецког и харковског региона пре рата је имао око 60.000 становника, дакле био је у рангу Смедерева или нешто мањи од Зрењанина. Борбе за његово заузимање трајале су од октобра прошле до средине јула ове године, што доста говори о темпу којим се одвијају ратне операције после четири и по године сукоба.
Јуриј Котенок: Рат у Украјини Русију спустио на земљу и отворио очи за многе ствари
Стање ствари
Русија је од почетка рата под своју контролу ставила око 20 одсто предратне украјинске територије, рачунајући ту и Крим, који је пао без већих сукоба у акцији руских специјалаца и локалних паравојски 2014. Године. Под ефективном контролом Кијева налази се око 80 одсто територије, односно неких 485.000 квадратних километара.
Рекли смо да би тренутним темпом било потребно више од 1.300 година да се завлада преосталом територијом Украјине, што је тек нешто мање од периода који је прошао од доласка Словена на Балканско полуострво до сада. Због тога би можда било паметније да се размотри нека друга, боља и бржа опција за окончање најкрвавијег сукоба на територији Европе након Другог светског рата.
Док се то не деси, обе стране ће, по свему судећи, наставити да потврђују спремност да жртвују огромне количине људи. Руси ће своје људе наставити да мењају за метре украјинске територије, што би на крају ваљда требало да донесе победу, док ће Украјинци своје борце мењати за додатне секунде трајања рата, које би, надају се, у коначници могле да доведу до неког преокрета.
Извор: Време
