РАНА ДУБРОВАЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА И ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА (1)
У жељи да отвори расправу о изворима и коришћењу Љетописа попа Дукљанина, редакција Журнала у наставцима преноси рад др Предрага Коматине, научног саветника Византолошког института САНУ, првобитно објављен у „Историјском часопису“, књ. књ. LXIX (2020) стр. 189–226.
Апстракт:У раду се, у светлости новог тумачења да је у питању плод хуманистичке историографије, а не аутентичан средњовековни спис, истражује порекло података у тзв. Летопису попа Дукљанина кроз дела дубровачке хуманистичке историографије, почев од Лудовика Цријевића Туберона, који се први позива на „писца Дукљанина“, до Мавра Орбина, који први објављује наводни текст „Дукљаниновог“ списа на италијанском.
Кључне речи:Летопис попа Дукљанина, дубровачка историографија, Лудовик
Цријевић Туберон, Мавро Орбин, Илија Цријевић, Никола Рањина, Јаков Лукаревић, Константин Порфирогенит.
Летопис попа Дукљанина, тобож средњовековни извор, сачуван је у два латинска рукописа из средине XVII века, на основу једног од којих је Иван Лучић објавио editio princeps у Амстердаму 1666. године.[1] Писца по имену Дукљанин или Поп Дукљанин помињу дубровачки и далма тински писци ранијег времена – Лудовик Цријевић Туберон почетком XVI века и Јаков Лукаревић 1605, а Мавро Орбин у Пезару 1601. године објављује италијански превод Летописа као другу целину своје књиге Краљевство Словена. У уводу на почетку тог текста он објашњава и ко је Поп Дукљанин – римокатолички свештеник из града Бара, прелат Дукљанско-барске митрополије, који је своју историју словенских краљева написао око 1170. године на словенском језику и превео је по жељи својих суграђана на латински.[2] Поред њих, подаци који се доводе у везу са онима забележеним у тзв. Летопису попа Дукљанина и за које се сматрало да из њега потичу доносе и неки други дубровачки писци – Илија Цријевић, више редакција Дубровачких Анала, међу којима је најзначајнија она коју је саставио средином XVI века Никола Рањина, те Серафин Раци.[3]
Византијски извори: Дукља – земља у којој живе и којом владају Срби
Објашњење које је у свом делу дао Мавро Орбин је суверено господарило историографијом.[4] У свему томе било је и доста сентименталности, нарочито у контексту југословенске идеје – у летопису је препознаван први јужнословенски позната историографски спис, и то првобитно написан на словенском језику, а уз то је још описивао и прадавну повест јединствене јужнословенске државе. Тек недавно научници су почели да га сагледају са више критичности. Тако су 2009. године Т. Живковић и Д. Кунчер, уз своје ново издање Летописа, изнели тезу да је текст саставио за хрватског бана Павла Шубића извесни чешки монах Рудгер у два наврата, најпре у Сплиту између 1295. и 1298. првобитну верзију, која је касније преведена на хрватски и данас као „хрватска редакција“ и потом у Бару 1299–1301, где је боравио као нови барски архиепископ, коначну, проширену верзију.[5] Истовремено, С. Бижан је изнела једно сасвим супротно гледиште – Летопис Попа Дукљанина уопште није средњовековни извор, већ фалсификат који је сачинио сам Мавро Орбин на италијанском језику, користећи се делом Regum Delmatiae atque Croatiae gesta Марка Марулића из 1510. године, дотадашњом дубровачком историографијом и подацима до тада објављених византијских извора. Тај Орбинов текст је потом, средином XVII века Иван Лучић, уз помоћ Марулићевог дела, превео на латински и похранио у Ватиканској библиотеци, а затим и објавио 1666. године.[6]
„Дукљанин“ Лудовика Цријевића Туберона
Први писац који експлицитно помиње „Дукљанина“ као свој извор је био Лудовик Цријевић Туберон (1458–1527) у делу Коментари о свом времену (Commentarii de temporibus suis), у коме је дао историјски преглед збивања на простору југоисточне Европе од 1490. до 1522. године.[7] У петој књизи Комeнтара, након описа дубровачког посланства новом угарском краљу Владиславу II (1490–1516) 1493. године,[8] Туберон доноси један подужи екскурс о настанку и историји града Дубровника.[9] Тај екскурс је он потом, око 1520. године, на молбу бачког архиђакона Бернарда Банфија, издвојио у посебан спис под насловом О пореклу и развоју дубровачког града (De origine et incremento urbis Rhacusanae), који је послао Марину Бунићу, замоливши га и да у њему начини извесне измене ако нађе за сходно.[10] Постоје индиције да је Туберон био први дубровачки писац који је у приказу најстарије историје Дубровника користио De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита, чији се трагови у дубровачким делима иначе примећују тек од средине XVI века.[11] По неким елементима у његовом излагању може се доћи до закључка да његово дело представља прелазну фазу између првобитне верзије Дубровачкиханала с краја XV века и опширне верзије коју је приредио Никола Рањина средином XVI века.[12]
На почетку екскурса о историји Дубровника, Туберон предочава читаоцу да му је намера да се, удаљавајући се од своје основне теме, осврне на историју Дубровника од његовог постанка, те да изложи на који је начин тај град, уз осталу Далмацију, дошао под власт угарских краљева. То ће, како каже, учинити тако што ће „изнети све што се чини истинитим или истини најближим, следећи у првом реду писца Дукљанина (Docleatem authorem), који је, док је још постојала Дукља, племенити далматински град, забележио дела Словена и пропаст Епидаура и порекло дубровачког града. Спис пак тог аутора, иако беше највеће старости, кад је дошао до мојих руку ипак није био пропадањем многих година толико уништен да се не би могао прочитати.“[13]
Туберонов екскурс о историји Дубровника се може поделити на неколико мањих целина. Прва се тиче самог настанка града и околности које су тај догађај пратиле.14 Њој следи одељак о Дамјану Јуди, који је почетком XIII века покушао да заведе самовладу у граду, што се завршило успостављањем млетачке владавине.[14] Следећа је целина посвећена опсади Дубровника од стране краља Бодина крајем XI века,[15] чему следи кратка историја Дубровника под млетачком и угарском влашћу од XIII до XV века.[16] За наше разматрање је од највећег интереса прва целина, пошто се у уводном делу екскурса за „писца Дукљанина“ изричито наводи да је „забележио дела Словена и пропаст Епидаура и порекло дубровачког града“. Међутим, пре него што се подробније осврнемо на Тубероново излагање повести о настанку Дубровника, у којем је, према сопственој тврдњи, у највећој мери следио „писца Дукљанина“, осврнућемо се на историјски развој традиције о настанку тог града почев од раног средњег века па до Тубероновог времена.
Традиција о настанку Дубровника од раног средњег века до ренесансе
Предање о оснивању Дубровника је у свом најранијем облику забележено у 29. поглављу списа De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита, написаном 948/949. године. Тамо стоји како се „град Дубровник (Ῥαούσιον) не зове Рауси (Ῥαούσι) на ромејском језику, него се зато што стоји на литицама каже ромејски „литица“ lau (λαῦ). Зову се пак због тога Лаусеји (Λαυσαῖοι), то јест, „они који седе на литици“. Уобичајена навика, која често квари имена заменом слова, мењајући назив назвала их је Рагужанима (Ῥαουσαῖοι). Ови пак исти Рагужани у стара времена су држали град звани Епидаур, и пошто је, када су остале градове освојили Словени који су били у покрајини, био освојен и тај град, једни су били убијени, други пак поробљени, а неки успевши да побегну и да се спасу населили су се на стеновитом месту, на коме је сада град, саградивши га прво као мали, и опет после тога већи, и после тога опет зидине увећавши до тога да имају град да се шире по мало и множе. Од оних који су се преселили у Дубровник су ови: Григорије, Арсафије, Викторин, Виталије, Валентин архиђакон, Валентин, отац протоспатара Стефана. Од када су се преселили из Салоне у Дубровник има 500 година до данас, то јест, индикта 7, 6457. године (тј. 948/949). У овом пак граду лежи Св. Панкратије, у храму Св. Стефана, који је у средини тог града.“[17]
У истом спису се појављује, међутим, још једно предање, које ће такође постати битан елемент традиције о настанку Дубровника. Наиме, на самом почетку истог 29. поглавља је забележено како је „цар Диоклецијан веома волео земљу Далмацију, због чега је доводећи народ из Рима са њиховим породицама, населио у истој земљи Далмацији, они су и названи „Романи“ зато што су пресељени из Рима, и до данас носе то име.“[18] Легенда по којој далматински Романи потичу из Рима је већ у Салернитанској хроници јужноиталијанских Лангобарда из друге половине X века просторно сужена на Дубровник. Према тој верзији, породице које је цар Константин Велики желео да пресели из старе престонице Рима у нову престоницу на Истоку, Цариград, услед олује на мору су се задесиле „у словенским крајевима“ (in Sclavorum fines), где су основали град Ragusi, одакле су се потом вратили у Италију и населили град Амалфи близу Напуља.[19] Причу о римском пореклу Дубровчана, помешану са елементима локалне дубровачке легенде о уништењу Епидаура, бележи и Тома Архиђакон у XIII веку. Према њему су се у време уништења Салоне „неки дошљаци, протерани из града Рима, искрцали својим бродовима недалеко од Епидаура“, који је био епископски град, суфраган Салоне. Пошто су се утврдили у тим пределима, разорили су град Епидаур, заузели га и потпуно опустошили, а потом су се помешали са тамошњим становништвом и постали један народ, те су саградили Дубровник и настанили се у њему.[20] Тако су, дакле, елементи два различита предања – оног о пореклу Дубровчана из разореног Епидаура и оног о пореклу далматинских Романа из града Рима – временом обједињени у јединствену традицију о настанку Дубровника.[21]
Наставиће се…
[1] Рукописи су Vaticanus Lat.6958 из Ватиканске библиотеке у Риму, и R-570 из Народне библиотеке Србије у Београду. Иван Лучић се за своје издање, Presbyteri Diocleatis
[2] M. Orbini, Il Regno degli Slavi oggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro 1601, 204.
[3]Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд 1928, 58–60; Gesta,II, 42–46, 325–337.
[4]Ф. Шишић, Летопис, 82–113; Ljetopis popa Dukljanina, prir. V. Mošin, Zagreb 1950, 18– 35; Gesta,II, 25–35. Теза по којој је аутор Летописа био Гргур, барски епископ из последње четвртине XII века, E. Peričić, Sclavorum regnum Grgura Barskog, Bar 1998, 190–214, убедњиво је одбачена, И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Београд 2016, 203–205.
[5]T. Živković, D. Kunčer, Roger – the forgotten archbishop of Bar, ИЧ 56 (2008) 191–209;
Gesta,II, 350–378. Питање је, међутим, колико је идентификација Рудгера као барског
[6]S. Bujan, La Chronique du Prêtre de Dioclée – un faux document historique, REB 65 (2008) 5–38; Eadem, Orbinijevo izdanje „Ljetopisa popa Dukljanina“: povijesni falsifikat, RZHP 43 (2011) 65–80.
[7]Најновије, критичко издање: Ludovici Tuberonis Dalmatae abbatis Commentarii de temporibus suis, ed. V. Rezar, Zagreb 2001.
[8]Commentarii, 87.
[9]Isto, 87–98.
[10]Најновије критичко издање: V. Rezar, De origine et incremento urbis Rhacusanae Ludovika Crijevića Tuberona (kritičko izdanje, prijevod, komentar), Anali Dubrovnik 51/1 (2013) 75–151. У тој издвојеној верзији одломка постоје извесне разлике у односу на онај у целовитим Коментарима, али није јасно да ли оне припадају самом Туберону или пак Бунићу, премда за тезу да их је начинио Бунић нема потврде, V. Rezar, De origine, 78–80. Целовити Коментари објављени су у Немачкој 1603 (поновљена издања из 1627. и 1746) и у Дубровнику 1784, док је издвојени текст одломка о постанку и историји
[11]T. Živković, Constantine Porphyrogenitus and the Ragusan authors before 1611, IČ 53 (2006) 153–162; V. Rezar, De origine, 80–81.
[12]V. Rezar, De origine, 81. Симон, син Николе Рањине, сачинио је 1577. године италијански превод првобитне верзије Тубероновог одломка о историји Дубровника, без допуна са којима га је послао Бунићу. Симон Рањина је свој превод сачинио највероватније на основу Тубероновог аутографа, пошто је по свој прилици после Туберонове смрти 1527. године његов отац Никола Рањина на неки начин дошао у посед Туберонове заоставштине, па је и сам из његових дела преузео одломке које је укључио у своју верзију дубровачких Анала, попут оних из дела Константина Порфирогенита, V. Rezar, De origine, 83–84.
[13]„… sequens imprimis Docleatem authorem, qui incolumi adhuc Doclea, nobili Dalmatiae urbe, Slouinorum res excidiumque Epidauri, et originem Rhacusanae urbis commemorauit. Quae quidem scripta, licet essent uetustissima specie, quum ad manus meas peruenere, non tamen adeo multorum annorum tabe corrupta erant, ut legi non possent“, Commentarii, 87; Rezar, De origine, 92–94. 14Commentarii, 87–91; V. Rezar, De origine, 94–104.
[14]Commentarii, 91–93; V. Rezar, De origine, 104–114.
[15]Commentarii, 93–94; V. Rezar, De origine, 114–118.
[16]Commentarii, 95–98; V. Rezar, De origine, 118–132.
[17]Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio, edd. Gy. Moravcsik, R. J. H. Jenkins, Washington 19672 (CFHB 1), 29.217–236.
[18]DAI, 29.3–7.
[19]Chronicon Salernitanum, ed. G. H. Pertz, MGH, SS III, Hannoverae 1839, 511.50–512.21; T. Živković, On the foundation of Ragusa: the tradition vs. facts, IČ 54 (2007) 19–22.
[20]Thomae archidiaconi Spalatensis Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum, edd. O. Perić, D. Karbić, M. Matijević Sokol, J. Ross Sweeney, Budapest–New York 2006, 46.
[21]За досадашње анализе те традиције, cf. R. Katičić, Aedificaverunt Ragusium et habitaverunt in eo, Starohrvatska prosvjeta 18 (1988) 5–38; L. Kunčević, The Oldest Foundation Myth of Ragusa: The Epidaurian Tradition, Annual of Medieval Studies at CEU 10 (2004) 21–31.
