Пише: Александар Димитријевић
О Френку Запи се и даље пишу књиге, његова музика се изводи и слуша широм света, он је препознат као несуђени политичар и друштвени критичар чији је сваки интервју донео нову оригиналну мисао, вођа бенда који је држао најкомпликованије аудиције, диригент са самосвојним приступом
Одувек сам веровао да су шездесете биле најбоље доба да се буде млад. Рат већ далеко, слобода је неупоредиво више – посебно стваралачких и приватних – у економском смислу живи се безбрижније него икада (први пут у историји се, кажу, више трошило на здравствену заштиту него на војску). Киш и Маркес, Тарковски, црни талас, Фелини и Бергман, Поноћни каубој… Вудсток, хипи покрет, слободна љубав, Блек Прајд, психијатријске комуне у Трсту и Лондону… Један боксер, без лажног доктората, држи предавања на водећим универзитетима – Харварду и Оксфорду. Замислите било који други период у историји током којег би BBC почео да приказује нешто тако генијално као што су “Пајтони”!
Од свега, шездесете су биле најбоље у музици. Шостакович и Стравински, последњи гиганти класичне музике, још су живи и једнако креативни. У популарној музици, понуда никад разноврснија и оригиналнија. Ходајућа музичка револуција по имену Мајлс Дејвис на врхунцу је утицаја и мења све око себе. Ниоткуд се појављује Хендрикс, чудесни интензитет који није могао дуже да траје. Први пут се појављује психоделична музика, “Пинк Флојд” с једне и “Greatful Dead” с друге стране океана. Већ се може наслутити џез-рок, а Сантана је популарним учинио дивље латино ритмове. Ако мене питате, понајмање су битни били Елвис, “Битлси” и “Стоунси”.
Усред свега тога нашао се и Френк Запа, најнеобичнији и најкреативнији музичар у том свету, човек који ће написати и одсвирати више но ико други. Његову музику немогуће је сврстати у било коју појединачну категорију, пошто је писао рок, џез, виртуозне гитарске композиције или импровизације, симфонијску музику, једну рок оперу, музику за балет, кратке соло комаде за харпсикорд, мноштво музичких колажа, па чак и пар поп хитова. О Запи се и даље пишу књиге, његова музика се изводи и слуша широм света, он је препознат као несуђени политичар и друштвени критичар чији је сваки интервју донео нову оригиналну мисао, вођа бенда који је држао најкомпликованије аудиције, диригент са самосвојним приступом.
Све је почело крајем јуна 1966. године. Један несуђени бубњар таман је прешао на гитару у бенду који је свирао по баровима, променио име у “Mothers of Invention” и некако успео да сними албум. Ништа није било уобичајено за тадашњу музичку сцену у Калифорнији. У питању је био дупли албум – за оно време огромна реткост – посебно за нечији деби. Још упадљивије, сва музика звучи као нека психоделија без дрога (код Запе су дроге биле строго забрањене, пошто онемогућавају прецизност у свирању коју је он захтевао), па је нејасно како је студио одлучио да уложи новац у такав материјал.
Готово сви текстови критикују америчко друштво (“Who are the brain police?”, “Trouble every day”), неки су пародија на популарне љубавне песме, други су попут чудних дијалога из радио-драма, а има и ликова и прича, као што је она о Сузи Кримчиз. Само неки од стихова кажу “I’m not black, but there’s a whole lots of times I wish I could say I’m not white” или “as it applies to you and me, our country isn’t free”, а помињу се и расна дискриминација и масовна заглупљеност. Осим у једној песми, све текстове и музику написао је сам Запа, а то ће вам одмах бити јасно по сложености аранжмана и сталном инсистирању на чудном музичком хумору. Мада многе мелодије нису пријатне на прво слушање, то овде није ни циљ. Freak Out! се сматра првим концептуалним албумом, а могло би рећи и да је први спој рока и постмодерне музике.
Запа је одрастао у различитим градићима, углавном у Калифорнији, где год би његов отац добијао посао. Музика у породици није била важна, а све се променило кад је он, већ тинејџер, чуо композиције Едгара Варезеа, авангардног композитора и диригента. Како га је тако сложена, углавном немелодична музика толико инспирисала и како је без ичије помоћи научио не само да свира већ и компонује и записује своје композиције, највероватније ће остати мистерија. У сваком случају, аутори који су највише утицали на њега потичу из света постмодерне, као што су Веберн и Штокхаузен, а према неким тумачењима, албум One Size Fits All препун је асоцијација на Џојса, док би немачки у песми “Sofa No. 2” требало да буде подсмех Адорновом схватању “популарне музике”.
Није баш јасно како, али Freak Out! је врло брзо стекао култни статус у уским круговима – не знам да ли би било оправдано рећи међу фриковима. Мање-више исти бенд објавиће још неколико албума, различитих, често и нових музичких жанрова. Запа је имао обичај да снима све око себе (на пример, звуке улице, разговоре, пробе), што се можда најбоље чује у 200 Motels.
Одржали су много легендарних концерата, често уз импровизације с гостујућим музичарима, плес, стриптиз. Познат је инцидент с концерта у Лондону, кад је гледалац гурнуо Запу, овај пао са сцене и завршио с више прелома, због којих је једно време морао да користи колица (што је све било инспирација за песму “Smoke on the Water” неког сасвим другог бенда).
Велика промена десила се када се бенду прикључила Рут Андервуд, перкусионистикиња са Џулијарда, пошто су, уз њену виртуозност и помоћ двојице бубњара, Запине композиције сада могле да буду компликоване онолико колико је он одувек желео. У истом саставу налазио се и чувени џез клавијатуриста Џорџ Дјук, па би се лако могло рећи да је, у суштини, у питању џез бенд, савршено ушниран и с дириговањем, посебно у песмама као што је “Inca Roads”.
И касније су кроз бенд пролазиле актуелне и будуће велике звезде, као што су Вини Колајута или Стив Вај. Међутим, у једном тренутку је Запа открио могућност коришћења раних рачунара за компоновање и извођење музике, па је измислио барокног композитора Франческа Запа, свог наводног италијанског претка, и његову музику за харпсикорд.
Паралелно са свим овим, Запа је све време писао симфонијску музику, тако да многи тврде да су сви његови албуми симфонијска музика с аранжманима за мали бенд који би америчка публика пристала да купи. Занимљиво је како и у одличним џез-рок композицијама (рецимо, на албуму Make a Jazz Noise Here), бенд изненада почне да свира Стравинског и Бартока. Друго тумачење, које је лакше потврдити, јесте да га је до краја живота болело то што није био прихваћен у свету “озбиљне музике”. Један показатељ тога могао би бити наслов албума Boulez Conducts Zappa, пошто он звучи као реклама – “ако ме диригује један Булез, морате да признате да сам прави композитор”, а слично је и с оним на коме пише само Londond Symphony Orchestra Frank Zappa.
Прави успех дошао је с три концерта на којима је његову музику свирао “Ensemble Modern” – у франкфуртској опери, берлинској филхармонији и бечком Концертхаусу – а који су објављени под насловом Yellow Shark. Албум је савршена синтеза свих Запиних опсесија – чудних музичких колажа, композиција пуних хумора, текстова с политичком сатиром, врло оригиналних оркестрација, изненадних непријатних дисонанци, често одсвираних на најчуднијим инструментима…
Успех ових концерата и албума, те осећај прихваћености у класичарским круговима, стигли су, нажалост, исувише касно. Након што се средином осамдесетих упустио у борбу против цензуре и сведочио о томе пред америчким конгресом, односно након што је накратко био саветник Вацлава Хавела за питања спољне политике, Запа је одлучио да буде независни кандидат на председничким изборима 1992. године, на којима ће касније свој први мандат освојити Клинтон. Усред тих безбројних уметничких и политичких активности, те уз бригу о четворо деце, дијаностикован му је неоперабилни рак простате и он је умро у децембру 1993, непосредно пре свог 53. рођендана.
Противно свим правилима шоу-бизниса, Запа је у каријери дугој двадесетосам година објавио шездесет и два албума, међу којима је било двоструких и троструких. Од снимака похрањених у његовој архиви постхумно је објављено још преко седамдесет. Његови сарадници причају да је непрекидно писао. Односно, тачније би било рећи да је непрекидно писао текстове, док је – по свему судећи – музику само записивао, пошто је тешко објаснити порекло тако великог броја изразито сложених композиција. Иако није увек лака за слушање (очигледно с намером), у његовој музици се осећа свежина и “течност”, врло често је прави фокус хумор (“Does humor belong in Music?”), а често има јунака чије авантуре музика прати, попут Грегорија Пекарија (“the nocturnal, gregarious wild swine”) или Џоа и човека који у тајности прати сваки његов корак (“Joe’s Garage”). Такође треба истаћи да је Запа неправедно потцењен као гитариста, импровизатор и диригент.
У свету савремене музике тешко да постоји иједан други аутор чија је продуктивност тако посебна не само по квантитету већ пре свега по оригиналности, бескомпромисности и изузетности музичких стандарда. Запа је успео да кроз музику изрази мноштво својих унутрашњих гласова и доведе их у необичан склад (или планирани несклад), а делује да ћемо још дуго моћи да уживамо у његовим до сада необјављеним композицијама.
Извор: Време
