Пише: Владимир Ђукановић
Ако сте део светске популације која није купила злато у последњих пар године, не брините, није ни већина других људи на планети. Зато смо као последњи пројекат избацили предавање о злату, који детаљно објашњава како да као инвеститор размишљате о њему, и који су сви начини да будете изложени скоку цене овог метала а да не купите само злато. Кога занимају детаљи оставићу линк на крају овог чланка.
Овде ћемо проћи анализу о значајним променама у структури тржишта овог метала и које су дугорочне последице.
Двадесет пет метара испод улица доњег Менхетна, у стени острва, налази се највећа суверена ризница злата на свету. Трезор Федералних резерви Њујорка деценијама је био синоним за апсолутну сигурност: ту су своје злато чувале десетине држава, уверене да не постоји безбедније место на планети. Ове државе су имале поверења да ће им Америка чувати њихово благо, и да ће увек имати приступ истом у случају велике кризе.
Ове недеље, док насловне стране испуњавају сахрана иранског врховног вође и НАТО самит у Анкари, у том трезору се одвија прича коју готово нико не прати а која ће, по мом суду, имати дубље последице од било које од поменутих.
Стране централне банке тихо повлаче своје злато из Америке. Не преко ноћи, али доследно и без назнаке да ће се тренд променити. И оно што је донедавно било тема маргиналних финансијских блогова, данас потврђују и најозбиљнији извори: Фајненшел тајмс је известио да све већи број централних банака убрзава репатријацију злата, мотивисан геополитичким ризиком приступа сопственој имовини. Шта ФТ није рекао је да је Русија свима постала пример: блокираних $300 милијарди на почетку рата са Украјином су знак да се поверење руши не само између Запада и остатка света, него међу самим земљама западне орбите.
Да бисмо разумели зашто је то важно, морамо прво знати како је злато уопште завршило у Њујорку. Зашто би било која држава лагеровала светлуцави метал било где сем у свом трезору?
После Другог светског рата, Европа је била разорена, а Америка једина сила са нетакнутом територијом и најјачом војском света. Након рата Западна Немачка је, на пример, своје злато држала у Њујорку из врло конкретног разлога: страха од совјетске инвазије. Злато у Франкфурту могло је пасти у руке Црвеној армији; злато на Менхетну није. Иста логика важила је за десетине других држава. Њујорк је нудио и практичне предности: близину највећег тржишта злата, поуздано складиштење и ликвидност. Као да сте ви ставили злато у сеф најбољег пријатеља и кума, јер ви немате свој. Све је суперишка док сте добри са кумом, али се питање поставља шта сако се поџапате. Да ли ће кум бити частан и вратити ваше дукате, или ће исти завршити у деколтеу локалне певаљке?
На врхунцу, после распада Бретон-Вудског система 1971. године, њујоршки Фед чувао је око 13.000 тона страног злата. Данас само нешто преко 6.000 тона. Трезор се, тихо и без церемоније, испразнио скоро за половину.
Пад залиха злата других држава у америчком трезору. Извор Аутор
Важно је разумети правну природу тог аранжмана: Фед је чисти кастодијан. Кастодијани су чувари капитала, од деоница, обвезница и других хартија од вредности, до физичког капитала као што је злато. Метал припада сувереним власницима и Америка на њега не полаже никакво право. На папиру, ништа није сигурније. Али папир је једно а перцепција друго.
Рат у Украјини је прекретница која прети да уруши овај систем. Када су Сједињене Државе и савезници у фебруару 2022. замрзли око $300 милијарди руских девизних резерви, у Москви је то примљено као ратна мера. Многи су се наивно смејали русима како су испали глупи и да су им средства остала заробљена пред сам рат. Када велемајстор у шаху направи „глуп“ потез, пази се, обично следи шах-мат у следећих неколико потеза. Један од мојих пријатеља руса ми је једноставно објаснио: ово је само део кинеско-руског плана да уруши поверење у западни финансијко-правни систем.
Доказ да им се план реализује је како је овај развој догађаја примљен свуда у свету: Ријаду, Њу Делхију, Анкари, па и у Паризу и Београду. Порука је била недвосмислена: имовина коју држите унутар доларског система није безусловно ваша. Она је ваша док су ваши односи са Вашингтоном добри. Ако постанете геополитички супарници, ваша имовина ће у најбољем случају бити блокирана, а у најгорем отета. Зато је кинеско-руска осовина одлучила да ради на поткопавању поверења у доларски финансијски систем, а Запад им је наивно дао сав алат да тај задатак испуне.
Економисти Арсланалп, Ајхенгрин и Симпсон-Бел показали су да је увођење западних финансијских санкција статистички повезано са растом удела злата у резервама погођених и њима сличних земаља. Злато у домаћем трезору нико не може да замрзне. То му је, у новом свету, постала најважнија особина важнија и од приноса на капитал: злато је ту, у локалном трезору.
Злато је метал који је кроз историју имало специфичну улогу јер је неретко било начин за презервацију вредности од инфлације. Оно никада само по себи није било инвестиција јер је дефиниција инвестиције једноставна: капитал који сте стекли а који има моћ да произведе редован и лако предвидив приход. Злато у трезору не доноси приход, чак супротно, постоји нешто што се у финансијама зове carry cost – трошак чувања физичког злата. Оно у суштини носи негативан кеш прилив јер сваке године постоји трошак чувања истог.
Када централна банка „држи“ доларе, она скоро да нема самих долара, већ је све пласирано у америчке обвезнице. Зашто? Па зато што су обвезнице инвестиција и плаћају камату, и у овом моменту америчка обвезница са рочношћу од 10 година носи 4.5% годишњег приноса. Складиштење метала кошта и ако однесете полугу злата у на пример фирму BullionVault, они ће вам наплатити од 0.1% до 0.5% годишње у зависности од количине. Државни трезори такође коштају, у процентима веома мали део, али ту не лежи главни трошак. Најзначајнији је такозвнаи трошак алтернативне инвестиције, илити ТАИ, који управо представља незарађену камату од доларске обвезнице, у овом случају 4.5%. Ако урачунамо carry и ТАИ, трезори у овом случају губе између 4.5% и 5%.
Бројке говоре да лекција није остала теоријска. Централне банке су нето купци злата шеснаест година заредом, али темпо се драматично променио управо 2022: три године узастопно куповале су више од хиљаду тона годишње, без преседана у модерној историји, према подацима Светског савета за злато. За поређење, просек између 2010. и 2021. био је 473 тоне годишње. Прошле године темпо се стабилизовао на 863 тоне, али и даље скоро дупло изнад историјског просека.
А шта је са скоком цене злата? Па ништа, ослањање на скок цене је чиста шпекулација и они који су купили злато пре неколико година се радују. А шта је са онима који су га пазарили почетком године? Злато је крајем јануара 2026. достигло рекорд од око $5.500 по унци, а до јула пало на око $4.100. То је преко 20% пада и најгори квартал у 13 година. Највише су надрљали retail купци који су ушли на јануарском врху. Толико о томе да је злато „сигурно“.
Цена злата у последњих шест месеци. Извор Seeking Aplha.
Штета за централне банке је такође јасна, али она само потврђује да се кинеско-руски план одвија корак по корак. Већина држава је толико изгубила поверење у доларски систем да су спремне и на велике трошкове само да не буду у ситуацији да им средства буду недоступна. Боље и мања цифра него тешка нула. Ово су ти знакови распада постојећег униполарног система и трансформисање у нешто друго. Запад је овде једини кривац: испали су глупи.
Почетком ове године пређен је праг који заслужује много више пажње него што ју је добио: укупна вредност злата у резервама централних банака, око $4 билиона, по први пут је, у задње три деценије, премашила вредност америчких државних обвезница које те исте институције држе, око $3,9 билиона.
Однос злата и долара у резервама централних банака. Извор Crescent Capital LLC
Ова илустрација може да вам разбија једну илузију одмах: „пропаст долара као резервне валуте“. Плава линија не показује никакву пропаст, већ један благи пад са врхунца од пре десетак година. Зато је увек кључ да пратите економску статистику, а да не слушате армију паничара по медијима. Њихова реторика је ту да прода то ђубре које пласирају, а не да вам дају реалну анализу базирану на токовима новца. Зато је кључ да не пратите дневне медије у области финансија јер ћете наићи само на мањак стручности и лажи. То може дебело да вас кошта у одлукама везаних за ваш капитал.
Други део приче јесте да се проценат злата у трезорима скоро дуплирао. Мени ово говори једно: геополитичко међуповерење у опадању. Велики играчи не верују једни другима, и то је економски, а и војно, неповољно за већину људи на планети. Царине и економски протекционизам ће само донети веће цене, а инфлација увек погађа највише најсиромашније слојеве друштва. Комично је гледати по мрежама како баш тај слој људи ликује због деглобализације, не схватајући да јефтину робу баш они купују, а та ће прва доживети ценовни скок, не због своје конкурентности, већ због царина и других протекционистичких потеза.
Најзанимљивији потез повукла је Француска, и то на начин који савршено илуструје како се овакве ствари раде кад не желите дипломатски инцидент, што само даље илуструје мањак поверења међу блиским савезницима. Између јула 2025. и јануара ове године, кроз 26 одвојених трансакција, Французи су продали свих 129 тона злата које су држали у њујоршком Феду. Али уместо да полуге физички превозе преко Атлантика, уз огромне трошкове осигурања и обезбеђења, они су старе полуге, од којих неке датирају из двадесетих година прошлог века и не испуњавају савремене стандарде трговања, продали у Њујорку, а затим у Европи купили исту количину модерних полуга по лондонском стандарду. Целокупних 2.437 тона француског злата сада лежи у париском подземном трезору. Амери и Французи се фолирају да је све исто као пре, али све више личе на брачни пар пред разводом.
Немци су у комичној ситуацији. Када је Бундесбанка 2013. затражила повраћај дела свог злата, процес се отегао годинама, а према тадашњим извештајима, немачким званичницима у почетку није омогућен ни непосредан увид у сопствене полуге. До 2017. враћене су 674 тоне, а епизода је остала упамћена као тренутак када је поверење први пут озбиљно напукло. У јануару је Емануел Менх, бивши високи функционер Бундесбанке, јавно оценио да је држање толиког злата у Америци постало опасно у садашњим геополитичким околностима. Позиви на репатријацију долазе са читавог политичког спектра, од АфД-а до Зелених и либерала, што је у немачкој политици једина ствар око које се ове три странке слажу. Влада предвођена демохришћанима за сада не враћа тозла и званичан став је да је Њујорк и даље сигуран.
Занимљив је податак који се у међународним анализама помиње узгред: Србија је комплетну репатријацију свог злата завршила још прошле године, и све резерве држи у земљи. Без обзира шта мислили о мотивима домаће монетарне политике, чињеница је да смо се овде нашли испред тренда.
Шта је онда наш закључак? Први је да геополитичко неповерење расте. Као последица је други закључак да је куповина злата логичан, иако веома рискантан потез од стране централних банака. Трећи закључак је да долар не иде нигде, иако је јасно да многе земље, па чак и амерички савезници, желе да се осигурају од САД. Америчка економска доминација се одликује у томе да САД контролишу око четвртине глобалног БДП-а, али што је још битније контролишу око половине свих финансијских инструмената, што значи да је сваки други инвестирани долар на планати и даље инвестиран у САД. Ко год мисли да ће то нестати преко ноћи, не зна о чему прича.
Ми смо се у месечнику поставили према овој анализи кроз инвестицију у један рудник злата који је имао много бољи повраћај него само злато у том периоду. Постоји неколико начина како да се изложите злату, и запамтите да је куповина физичког злата најскупљи и најнепрофитабилнији начин за просечног грађанина.
Извор: Фесјбучење
