Пише: Александар Живковић
Дошло неко такво вријеме да ваља много трчати како би се остало у мјесту.
Нови еколошки програми и закони који важе за Црну Гору најављују да ће чувена „еколошка држава“ изаћи из (пред)еколошког стања. Колико људи схватају да је квалитет ваздуха директно повезан са дужином живота, а колико беспомоћно прихватају атмосферу у којој су, друго је питање. Оно што је влади и министру Ћулафићу, за сада пошло за руком у том сектору, треба да осоколи на појачану работу и у другим секторима.
Узмимо за примјер туризам и информисање – туристичка земља нема ниједног специјализованог туристичког новинара! Један угледан туристички поселник каже за Журнал – то је због тога што у туризму нема скандала. Може бити. Истина је да је специјализација по редакцијама увелико доведена у питање продором нових медија, али да баш ниједног специјализованог туристичког новинара нема, само је један, можда најситнији, од показатеља (пред)државног стања Црне Горе.
Играмо се независности (махом од Србије), а слабо развијамо институције, устав је рђав да тешко може бити рђавији, а и око најнужнијих корекција партијски главари се споро погађају. Са друге стране захуктава се инвестициони циклус, улазак у наредни буџет ЕУ, може томе само да помогне, али колико брзина у привлачењу и спровођењу инвестиција важан је и строго-послован, поштен надзор над њима.
У години у којој се ближе избори, многи политички актери би да „ускоче“ у управљање инвестицијама. Грађани би умјесто дугорочног развоја радије осјетили промјену у новчаницима што је сасвим разумљиво и у свим демократијама првенствено по стандарду људи се изјашњавају о политичарима. Нијесмо криви што смо нестрпљиви, једноставно, такви смо, а још кад видимо да су они који имају много више од нас, још нестрпљивији, ко би нам замјерио?
Тако дођосмо и до питања економске прерасподјеле и социјалне правде. Та питања независни „даевјечна“ дискурс никако није прихватао, за разлику, од озбиљних криминалних кланова који су били „стубови државности“ У „Препороду“, гласилу Исламске заједнице БиХ, један бошњачки интелектуалац је недавно написао: „Ми, Бошњаци, никада у идентитетском смислу нисмо боље стајали, имамо име,вјеру, језик, писмо…
– и никада нисмо горе живјели.“ Нешто слично важи свуда на „Западном Балкану“.
Влада Црне Горе испуниће своје планове у највећој мјери, једноставно зато што јој спољна подршка иде на руку. Но не може добро Црне Горе лежати више на срцу, колико год добронамјерним странцима, него њеним грађанима. И грађани, који јесу заслужили давно обећани „бољи живот“, морају да покажу разумијевање за дугорочне интересе земље, за коначно извлачење из инфраструктурног сиромаштва. Заузврат влада треба већу пажњу да поклони питањима социјалне правде. Без ње је држава празна љуштура, а демократија килава кљусина.
