Разговарала: Тамара Никчевић
Уђи, роде, каже ми докторка Бранка Дапчевић-Станојевић, најстарији потомак породице знаменитих црногорских и југословенских антифашиста, партизана и хероја Другог свјетског рата, уводећи ме у свој лијепи стан смјештен у срцу београдског Врачара. Њен супруг, инжењер Милош Станојевић, дуго је био представник Прогреса у Паризу. Преминуо је 2016. Ћерка Милица дуже од три деценије живи са породицом у Женеви.
Професор емеритус на Универзитету у Београду, докторка Бранка Дапчевић, рођена је 1946. године у Београду. Била је начелница Гастроентерологије у Градској болници на београдској Звездари, а на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ Милована Бојића извела је прву трансплантацију јетре у СР Југославији. Седам година је била шеф одјељења водећег европског центра за борбу против рака – клинике Villejuif у Паризу. Као врхунској научници, Влада Француске јој је 2007. додијелила орден „Palmes académiques“.
– Ипак, нијесам хтјела да останем у Паризу, вратила сам се у Београд – каже за Побједу.
ПОБЈЕДА: Нијесте зажалили?
ДАПЧЕВИЋ: Нисам.
ПОБЈЕДА: Када сте се вратили у Београд?
ДАПЧЕВИЋ: Крајем деведесетих, Слободан Милошевић је још био на власти.
Политика је, роде, уништила наше животе. А и дапчевићевска нарав наших очева.
ПОБЈЕДА: Што то значи?
ДАПЧЕВИЋ: Дапчевићи су искључиви, тешки, задрти; никада нису умели да покажу емоције.
ПОБЈЕДА: Ви сте кћерка…
ДАПЧЕВИЋ: Драгутина Дапчевића, трећег по реду сина Јована и Милице Дапчевић. Најстарије дете у фамилији била је моја тетка Даница. После ње су дошли Милутин, Пеко, Драго и Владо Дапчевић.
Отац мог ђеда Јована био је поп Нико Дапчевић са Љуботиња. Био је учесник Битке за Скадар и носилац Карађорђеве звезде. Као „бјелаш“, његов син Јован је 1918. године подржао Подгоричку скупштину. У новој југословенској држави био је начелник просвете Зетске бановине. После окупације 1941. године, Јован је, као отац комуниста и тринаестојулских устаника, ухапшен и интерниран у логор у Албанији, где је и умро. Много година касније, његов син, мој стриц Владо Дапчевић, пренео га је и сахранио на Љуботињ. Тамо леже прађед Нико, прабака Стане, ђед Јован и Владо Дапчевић.
ПОБЈЕДА: Јесу ли сва четворица браће Дапчевић били комунисти?
ДАПЧЕВИЋ: Милутин је био предратни официр, завршио Војну академију у Београду. Био је леп човек, господин. Није био комуниста. Нажалост, и он је, као и Владо, 1948. одведен на Голи оток.
Пеко, Драго и Владо су били комунисти, хероји и учесници Народноослободилачког рата. Драго је био један од команданата у Четвртој црногорској пролетерској бригади, 1943. рањен на Сутјесци. Показаћу ти њихово ордење, избројати се не могу.
Једном је, сећам се, код мене на преглед дошла некадашња Титова супруга Херта Хас.
„Ваш отац је био је човек од највећег поверења, пре рата је носио писма Титу“, рекла ми је.
Пеко је био шпански борац и легендарни командант партизанске војске која је ослободила Београд. Сви су, укључујући тетку Велику, рођену сестру мог ђеда Јована, прешли и Неретву и Сутјеску и преживели рат.
По Егејском и другим морима: Голи оток и друга егзотична острва
ПОБЈЕДА: А Даница Дапчевић?
ДАПЧЕВИЋ: Занимљива је њена судбина. Била је лепа, господствена.
„Ко је она жена, изгледа као италијанска грофица“, распитивали су гости на мојој слави.
Пре Другог светског рата удала се за стрица моје мајке, инжењера Љуба Лазаревића. Ти Лазаревићи су из Никшића. Даница и Љубо нису имали деце, али су имали леп брак. Отац Љуба Лазаревића је био познати четник, звали су га Саво Батара. Кажу да је био управник неког затвора у Никшићу. Чим су то сазнали, Даници су браћа поручила да се врати кући на Цетиње.
ПОБЈЕДА: Је ли се вратила?
ДАПЧЕВИЋ: Је ли се вратила?! Него шта је?!
Не знам шта је било са Љубом Лазаревићем – једни кажу да је завршио на Зиданом мосту, други у Америци. Даница је чекала његова писма, вероватно се надала. Иако су јој се, после рата, многи удварали, никога није хтела. Једно време је становала са својом тетком Великом.
ПОБЈЕДА: Чувеном Тетком?
ДАПЧЕВИЋ: Тако је.
ПОБЈЕДА: И Ваша мајка је била из Никшића?
ДАПЧЕВИЋ: Јесте, ћерка Вукашина Тошковића. Пре рата је завршила никшићку гиманзију, била бриљантан ђак, најбољи; а онда је, иако је могла добити стипендију за студије медицине на Сорбони, у Београду уписала француски језик. Била је ситна, нежна, крхка, веома лепа, као Францускиња. Није била комунисткиња, била је грађанка, васпитана и формирана у другом духу. Ни по чему није припадала средини у којој се нашла. Нажалост, удала се за мог оца.
ПОБЈЕДА: Зашто – нажалост?
ДАПЧЕВИЋ: Да је отишла на студије у Париз, не би две и по године провела на Голом отоку.
ПОБЈЕДА: Зашто је одведена на Голи оток?
ДАПЧЕВИЋ: Зато што је била снаха Влада Дапчевића. Када је Владо ухапшен, од маме су тражили да се одрекне мужа, али је она то одбила.
ПОБЈЕДА: Имали сте двије године када је Ваша мајка одведена на Голи оток?
ДАПЧЕВИЋ: Усред ноћи је зазвонио телефон, још памтим тај звук. Јавила се бака, мамина мајка, која је била са мном у стану.
ПОБЈЕДА: А отац?
ДАПЧЕВИЋ: Иако се, као ни Милутин, није одрекао свог брата Влада, тату нису послали на Голи оток. Није дао Војо Биљановић.
„Драго је рањен на Сутјесци, има Бехтерову болест. Оставите га“, рекао је.
Тату су послали на Косово поље, где је, на тамошњој железничкој станици, радио најтеже послове. Пре тога је био помоћник министра за туризам и трговину, а онда и директор Државног филмског предузећа ФНРЈ. Био је економиста, у Загребу је пре рата завршио факултет. Као комуниста, организовао је одлазак југословенских антифашиста у Шпански грађански рат.
И Пеко је студирао у Загребу, Милутин и Владо у Београду.
ПОБЈЕДА: Сјећате се, кажете, тог телефонског позива…
ДАПЧЕВИЋ: И те веома хладне ноћи. Имали смо леп салонски стан у београдској Палмотићевој улици.
ПОБЈЕДА: Не у Пролетерских бригада, данашњој Крунској?
ДАПЋЕВИЋ: Не, не. У ту се кућу у Пролетерских бригада, одмах по доласку у Београд, уселила цела породица Дапчевић – бака Милица, Тетка, Милутин, Пеко, Драго и Владо са породицама и њихова сестра Даница. Први се одселио мој отац; на крају су тамо остале Тетка и Даница.
Тетку сам највише ценила, деловала је као хероина из грчких трагедија. Није се удавала, увек је била ту за фамилију. Рат је прошла пазећи да не погине неко од деце њеног брата Јована. Црногорска вирџина! Иако добре душе, знала је да буде и сурова.
ПОБЈЕДА: Како?
ДАПЧЕВИЋ: Када се, недуго после рата, Пеко вратио са школовања из Москве, са собом је донео мачку, чијој се лепоти дивила цела породица. Но, мачка је убрзо нестала: тетка ју је, сазнали смо касније, избацила из куће, проценивши да нема смисла оно мало млека које је фамилија добијала делити са мачком. И мој зец, кога сам једном оставила у Пролетерских бригада, завршио је у Теткином лонцу. Биле су то гладне године, Тетка је имала своје приоритете. Волела ме је као да сам син.
ПОБЈЕДА: Када су Вашег оца послали на Косово, а мајку на Голи оток, остали сте са баком, мајчином мајком?
ДАПЧЕВИЋ: Тако је. Од баке су те ноћи тражили да им донесе мамину личну карту. Обукла ме је на брзину и носила до Обилићевог венца, до зграде Тањуга, где је мама радила као преводилац.
Тамо је покушала да сазна где је мама. Нису хтели да кажу.
„Донесите пакет, па ћете видети. Ако неко прими пакет, ту је; ако не, тражите даље“, рекли су.
Тата је викендом долазио са Косова, једва сам га чекала. Ипак, не треба веровати мужевима.
ПОБЈЕДА: Зашто?
ДАПЧЕВИЋ: Када су, након 5. октобра 2000. године, отворени досијеи УДБ-е, тражила сам оне својих родитеља.
„Докторка, немојте да Ваша мајка чита шта је Ваш отац говорио“, рекли су ми.
„За то што је на Голом отоку сама је крива“, написао је мој отац, иако је знао да мама није имала везе са политиком, нити са тим ко из фамилије бежи из Југославије, а ко не.
Родитељима никада нисам рекла шта сам прочитала, али се мој однос према оцу на неки начин променио. Био је кукавица: током те две и по године које је провела на Голом отоку, мами никада није послао карту (писмо).
ПОБЈЕДА: Како је био кукавица?! Није се одрекао брата, иако је знао да су због тога летјеле главе.
ДАПЧЕВИЋ: Да, то је истина.
„Мој ђед је био поп, нећу да ме стигне проклетство Дапчевића“, говорио је.
Поред тога, Владо је био његова крв, није га се могао одрећи. Мама није.
Мама није кривила Дапчевиће за то што је преживела. Волела је мог оца, никада није поменула Голи оток.
ПОБЈЕДА: Што је радила након повратка из логора?
ДАПЧЕВИЋ: Дипломирала је филологију, па покушала да се запосли. Било је тешко, док једног дана није налетела на татиног пријатеља, који јој је, као кореспонденткињи за француски језик, помогао да нађе посао у Инвестимпорту, предузећу југословенске УДБ-е. Шеф јој је био деда глумца Гордана Кичића.
„Немој да говориш тако тихо, ниси више на Голом отоку“, рекао јој је једном.
Мама је покушала да се избори са том траумом, мислим да је имала Штокхолмски синдром. Иако смо могли да идемо другде, једно време је тражила да летујемо на Рабу. Путем би повраћала, знала је да се са прозора хотела може видети Голи оток.
Била је невероватна личност, она је од мене створила то што сам. Да је на време отишла од Дапчевића, који је никада нису прихватили, све би било другачије.
ПОБЈЕДА: Како су се уопште упознали Ваши родитељи?
ДАПЧЕВИЋ: Мама је Даници носила писма свог стрица, тако се упознала са мојом оцем. Даница није волела маму, била је љубоморна на свог брата Драга што се оженио.
ПОБЈЕДА: Што је радио Ваш отац када се вратио са Косова?
ДАПЧЕВИЋ: Радио је као економиста у југословенском предузећу за спољну трговину, касније био заменик директора Државних робних резерви. У међувремену смо добили нови стан и из Палмотићеве прешли у улицу 1. мај, преко пута Београђанке. Коначно смо били сами.
ПОБЈЕДА: Како сами?
ДАПЧЕВИЋ: Када је тата пребачен на Косово, а мама на Голи оток, у наш стан се уселила породица Рамиза Црнишанина, који је био омладински функционер Југославије. Ђубре су бацали са четвртог спрата, а кроз нашу кухињу редовно преносили нокшир до купатила. Бака их је молила да то не чине у време ручка и доручка.
„Идајници, злочинци!“, викали су.
Као дете сам стрепела да не дође до неког убиства или самоубиства. И тако десет година.
Тата се жалио, па су их иселили и послали нам учитељицу, удбашицу најављену као „боље решење“. Било је страшно!
ПОБЈЕДА: Зашто?
ДАПЧЕВИЋ: Према нама се понашала горе од претходних станара. Отворено је показивала колико нас презире, знала да буде груба, брутална. Среле смо се много година касније.
ПОБЈЕДА: Гдје?
ДАПЧЕВИЋ: Лежала на мом одељењу у Градској болници на Звездари, имала је рак панкреаса. Знала је да умире. Иако ме је болео желудац од муке, савесно сам је лечила.
Цела моја породица носи дубоке трагове на души. Као девојчица сам имала тешке мигрене, које су биле последица стресова и траума које сам преживела. Највише ме је, сећам се, потресало када мама пошаље карту са Голог отока. Бака би села на хоклицу, упалила светло и читала. И плакала. Мама је желела да што више напише, зато је писала ситним словима.
„Добро сам, не брините, проћи ће“, тешила нас је.
ПОБЈЕДА: Како је уопште дошло до раскида у фамилији Дапчевић, знате ли? Кажу да су се управо у тој кући у Пролетерских бригада Пеко и Владо Дапчевић 1948. посвађали због Резолуције Информбироа и да је старији брат, чувши да се Владо Дапчевић изјаснио за Стаљина, изашао из куће и прекинуо сваки контакт са фамилијом.
ДАПЧЕВИЋ: Пеко је тог дана само зграбио пепељару са стола и бесно излетео из куће. За разлику од Милутина и мог оца, Пеко се јавно одрекао Влада.
„Шта ће бити са мном?“, питала га је Тетка.
„Увијек сам говорио – ђе сам ја, ту си и ти“, одговорио јој је Пеко.
Заборавио ју је. Суштински, одрекао се целе фамилије.
ПОБЈЕДА: Колико је чланова породице Дапчевић робијало на Голом отоку?
ДАПЧЕВИЋ: Милутин, Владо и моја мама. Говорило се да смо унутар породице имали потказивача.
ПОБЈЕДА: Тетка није одведена на Голи оток?
ДАПЧЕВИЋ: Није.
ПОБЈЕДА: Јесте ли се касније виђали са стричевима Пеком и Владом Дапчевићем?
ДАПЧЕВИЋ: Нисам. Мама је волела Пека, а мислим да је и он њу и ценио и волео. Рекла ми је да су се једном случајно срели на Теразијама, па у Мажестику и да се интересовао како сам, јесам ли дипломирала, хоћу ли бити докторка. Када сам се родила, Пеко је већ био у СССР на војној школи; имам његово писмо. Из Москве се вратио, причали су касније, са два кофера пуна опреме за бебе. Волео је децу, иако не могу рећи да је био добар према својој. Мислим да је за то најодговорнија његова жена. Да је бака Милица остала жива, Пеко се никада не би оженио Миленом. Остао би са оном својом партизанком.
ПОБЈЕДА: Са Станом Томашевић?
ДАПЧЕВИЋ: Са њом.
Пеков син Вук је недавно умро, погрешно је лечен. Пекова кћерка Милица, која је археолог, могла би остати без породичне куће, јер спор око наследства са њом води она новинарка, која је наводно била у вези са Вуком. Бојим се да ће Милици отети кућу.
Са Владом сам се чула телефоном. Сећам се да сам га, на молбу његове супруге Мишлин, једном позвала и рекла му да одмах иде у Белгију да прими терапију цитостатика.
„Ако си ме зато звала, боље да завршимо разговор“, рекао је.
Био је болестан, али није хтео да се лечи. Једноставно – није хтео!
ПОБЈЕДА: Што мислите о Владу Дапчевићу?
ДАПЧЕВИЋ: Да си то питала моју баку Милицу, његову мајку, знаш ли шта би ти рекла? По нарави, најгори је био Пеко; најбољи по души – Владо. Тако их је, роде, мајка проценила. Драго је увек био размажен, као дете је добио реуматску грозницу, што се касније развило. Бака није говорила о Милутину, као да са њим никада није успела да успостави ближи контакт.
Бака Милица је била рафинирана жена, иако је имала тежак живот. Рођена Јовићевић, а Јовићевићи су боља кућа од Дапчевића. Бака се удала са шеснаест година, родила петоро деце. Деда је био леп, имала је муке с њим. Моја друга бака, она по мајци, била је учитељица у Никшићу, и причала да су се деди Јовану, када би долазио у просветну инспекцију, жене веома радовале. Тетка је то знала, па би баку Милицу својим коментарима често једила.
Бака је умрла убрзо после рата и сахрањена на београдском Новом гробљу. Тамо леже Милутин, Тетка и Даница. Моји родитељи су сахрањени у гробници моје баке по мајци.
ПОБЈЕДА: Нисте ми рекли што мислите о свом стрицу Владу Дапчевићу.
ДАПЧЕВИЋ: Био је веома интелигентан човек, али ригидан, спреман да се жртвује за идеју. Нажалост, никада није размишљао о томе да тиме упропаштава животе других. Целу породицу је држао као таоца.
Са друге стране, Пеко је био строг, задрт, често и окрутан. За време Другог светског рата, Драго и Владо су бежали од њега – кажњавао их је, није дозвољавао да неко помисли да су повлашћени зато што су му браћа. Владо ми је увек био ближи: фасцинирају ме људи спремни да све жртвују због идеје, макар она била и погрешна.
„Голи оток се мора заштити“ поручују из Хрватске: А шта Срби мисле о томе?
ПОБЈЕДА: Је ли идеја Влада Дапчевића била погрешна?
ДАПЧЕВИЋ: Мислим да је Голи оток био Титова највећа грешка. Против стаљинизма су ишли стаљинистички, много недужних послали на Голи оток. Са друге стране, Владо је био против државе, против система, то није крио. Изјаснио се за Стаљина, за другу државу, морао је у затвор. Ипак, тортура на Голом отоку нема оправдање!
ПОБЈЕДА: Је ли Вам презиме Дапчевић било терет?
ДАПЧЕВИЋ: Како кад. Они који су хтели да ми подметну ногу, Дапчевиће су помињали како би ме дисквалификовали или компромитовали. Но, успела сам упркос Дапчевићима, који су и осветници. Жеља за осветом отрује човека, а ја бежим од тровања.
ПОБЈЕДА: Ипак, Дапчевиће кривите за судбину своје мајке?
ДАПЧЕВИЋ: Оца нисам за то кривила, није он… Маму сам веома волела, стално сам имала потребу да је заштитим. Тата је био везан за мене, волео ме је и био веома тужан када сам се удала. Мислио је да не треба да се удајем. Био је поносан на мене, говорио је да сам права Дапчевићка, исти ђед Нико, који је једини у фамилији имао плаве очи. Тата је обожавао моје дете, био пажљив према нама. Увек уредан, сређен, велики естета. Знаш оно кад су Црногорци господа! Цео живот је носио Борсалино, у Метрополу имао свој сто, седео са пријатељима, са амбасадорима и генералима. Од маме је много и очекивао и захтевао. Она није знала шта ће пре од посла, радила је и као судски тумач за француски језик, зарађивала новац, купила нам кућу на Цресу. Била је галантна као њен отац, ђед Вукашин Тошковић.
ПОБЈЕДА: Ваша ћерка живи у Швајцарској?
ДАПЧЕВИЋ: Да, удата је за сина доктора Чеде Вукмановића, тј. за унука попа Луке Вукмановића. Милица је са деветнаест година отишла у Швајцарску на студије и, као један од најбољих студената, у Женеви дипломирала права. Има троје деце. Вероватно мисли да сам строга.
ПОБЈЕДА: Јесте ли?
ДАПЧЕВИЋ: Не верујем. Али сам правична.
ПОБЈЕДА: На кога од Дапчевића највише личите?
ДАПЧЕВИЋ: Физички, највише на оца.
ПОБЈЕДА: Коме сте најсличнији по нарави?
ДАПЧЕВИЋ: Не знам. Мислим да сам храбра и спремна да се борим за оно у шта верујем, па нека кошта шта кошта. Директна сам, људима у лице кажем што мислим.
ПОБЈЕДА: Најсличнија сте, дакле, стрицу Владу Дапчевићу?
ДАПЧЕВИЋ: Владо је био јача личност. Замерам му то што није марио за последице које је породица имала због његових одлука. Када је последњи пут бежао из Југославије, иако је знао да нас надзире УДБ-а, дошао је код нас да се поздрави. Срећом, никога није било код куће.
Дапчевићи нису једина црногорска породица коју су разориле политика и идеологија. Сви смо трпели. Ипак, сви потомци наших родитеља успешни су и школовани људи. Иза четворице браће Дапчевић остало је десеторо деце и једанаесторо унучади. Сви смо свесни да су нам преци историјске личности и хероји. Желимо да обновимо имање у Љуботињу, а не да се тамо враћамо само због сахрана или како бисмо посетили гроб некога од Дапчевића. То није само земља наших предака, него и наша… Знаш, примећујем да сам, што сам старија, све више везана за Црну Гору. Мој отац углавном тамо није одлазио.
ПОБЈЕДА: Зашто?
ДАПЧЕВИЋ: Вероватно се плашио сусрета са пријатељима, њихових питања о судбини Дапчевића. Није лако; ретки су они који то могу поднети. Ипак, не мислим да је патио за Црном Гором. Рационализовао је, иако је тиме мене казнио. Срамота је што нисам чешће одлазила у Црну Гору, ипак сам ја Дапчевићка.
Недавно сам пронашла тестамент мог прађеда, попа Ника Дапчевића, оверен 1. новембра 1939. године. Имам обавезу да од државе Црне Горе тражим да нам врати земљу на Љуботињу, да обнови родну кућу браће Дапчевић – црногорских хероја и антифашиста, која је срушена у рату 1941. Међутим, Апелациони суд у Црној Гори одлучио је да нам не врати земљу на Љуботињу. Знаш шта кажу? Шта хоће те комуњаре!?
ПОБЈЕДА: Како то да сами нисте обновили родну кућу Дапчевића на Љуботињу?
ДАПЧЕВИЋ: Како?! Браћа Дапчевић никада нису могла да се сложе и договоре око било чега. Увек су један другом нешто приговарали, међусобно се оптужујући.
Кад је Владо умро, ишла сам на Љуботињ на сахрану. Тата није, био је стар. Видела сам да му је било драго што сам отишла. Није ми рекао – иди, сама сам одлучила.
На сахрани сам видела председника Мила Ђукановића, рекли су ми да је помогао.
Сећам се Владове жене Мишлин: мала црна хаљина и наруквица од слоноваче. У руци је држала дивну црну ташну и најлон кесу. Шта ће јој кеса, помислила сам. Када су Влада спуштали, отворила је кесу и на ковчег бацила грумен белгијске земље.
Чини ми се да је тати било теже када је умро Пеко.
ПОБЈЕДА: Ко му је јавио?
ДАПЧЕВИЋ: Ја.
„Како је умро? Је ли морао да умре?“, проговорио је након дужег ћутања.
Рекла сам да је био болестан и да је умро на ВМА.
„Шта ћемо сад?“, питао је.
Деловао је некако беспомоћно.
Иако су се разишли 1948. године, Пеко и тата су се повремено сретали у Мажестику, у Безистану, по граду. Али више као познаници, без показивања било какве блискости.
Када се вратио из Атине где је био амбасадор, Пеко је добио тифус. Шта мислиш ко му је помогао? Па, Драго. Мој тата је ишао на Инфективну клинику, молио доктора Тодоровића да га смести у болницу.
Страшни су и трагични сви ти њихови растанци. Ипак, најпотреснији је био одлазак моје мајке.
ПОБЈЕДА: Како је отишла?
ДАПЧЕВИЋ: Сломила је кук и после операције лежала у мојој Градској болници на Звездари. Не морам да ти говорим како су је пазили. Мама је почела рехабилитацију и добила оно што је честа нуспојава након ортопедских интервенција – емболију плућа. Поред ње је тог дана била њена блиска пријатељица, сестра Јанка Вукотића.
„Јави, молим те, мом тати Вукашину да Бранка и ја чекамо брод за Голи оток“, рекла је и издахнула.
Био је то први и последњи пут да је споменула Голи оток.
Извор: Побједа
