Пише: Мишо Вујовић
Пре него што су кладионице никле на сваком ћошку као печурке после кише, Никшић је, како и приличи покерашкој престоници, имао свог краља рулета. Првог приватног приређивача игара на срећу у Титовој Југославији.
Није му требала ни лиценца, ни реклама, ни спонзор. Били су довољни Милета Килони и његов чувени рулет на аутобуској станици.
Рулет није личио ни на шта што би данашњи коцкар препознао. Није било куглице, баршуна ни светлећих табли. Само округла даска, ручно направљена, са густо закуцаним ексерчићима који су делили поља на којима су, поред бројева, стајала имена фудбалских клубова и симбола једног времена: Звезда, Партизан, Динамо, Хајдук, Сутјеска, Будућност, ОФК Београд…
Кад би Милета завртео даску, окупљени би заћутали као пред извлачење државне лутрије. Показивач би скакутао од ексера до ексера, час претећи једнима, час будећи наду код других, док се коначно не би зауставио између два граничника. Тада би неко ликовао, неко псовао судбину, а неко већ вадио последњи динар из џепа за нову туру среће.
Кад би срећа послужила Милету и кад би покупио добитак, није скакао нити се разметао. Само би раширио два прста десне руке — кажипрст и мали прст — па би њима лагано прелазио преко браде и пожутелих бркова. Био је то његов осмех без осмеха, знак да је поново надмудрио и игру и играче. Док су други пребројавали изгубљене динаре, Милета је миловао бркове као генерал који обилази тек освојену територију.
Око рулета се развијала права мала позорница живота. Ту су се склапала пријатељства и распадала кумства, решавале фудбалске расправе и доносиле одлуке важније од многих општинских седница. Док би рулет реско штрикао по ексерима, негде иза леђа зачуло би се Швајлово певање:
„Развила се игра фина крај рулета Милетина.“
Швајле, интернационални шанер од кога су стрепели трговци на Понте Росу, често је асистирао Милети. Умео је досеткама да орасположи губитнике и на тренутак ублажи болну празнину у џеповима.
А Милета? Милета је био призор за себе. Као филмски лик који је случајно залутао у стварност. Живописан, избраздан ожиљцима који су се чудесно уклапали у његову мозаичну физиономију.
Носио је каубојски шешир као да је управо сишао са прашњаве пруге у Аризони, а не са никшићке аутобуске станице. Зими бунду, лети прслук. Бркови су му били густи и пожутели од дувана, као старе новинске странице.
На левој руци имао је само мали прст који је, са дугачким ноктом, штрчао из кожне футроле навучене на патрљак шаке. На десној су остали палац, кажипрст и мали прст. Али оно што су живот и несрећа одузели, надокнадио је присуством. Милета није улазио у простор — он га је освајао.
Кад би стао крај свог рулета, изгледао је као директор највећег казина на свету. Само што је његов Монте Карло био састављен од дасака, ексера и никшићке маште.
И можда је баш зато био већи од многих правих казина. Јер ту се није коцкао само новац. Коцкала се сујета, навијачка част, кафанска реч и она вечита нада малог човека да ће му се, макар једном тог дана, осмехнути срећа.
А срећа је, као и увек, најрадије стајала уз Милету Килонија, пушила његов дуван и смејала се свима редом.
Извор: ИН4С
