Миљан Николић: У потрази за сопственом сјенком

Пише: Миљан Николић

Шта човјек да уради за своју савјест у репресивном друштвеном систему оптерећеном не само идеолошком матрицом, већ и вјековним талогом претполитичког друштва огрезлог у међуљудским зад‌јевицама, шпијунажи и удвориштву? Да се одрекне свијести о себи и да приписан гријех, под кожу утјеран страх прихвати ко сјенку која га прати у сваком чину и при свакој намјери? Шта човјек да ради са собом кад посумња у то да га сопствена уходи сјенка? Када почнемо сумњати у своје поступке, у своје помисли и чувства, онда смо у психолошком кавезу, виртуалном гулагу без зидова и бодљикаве жице. Онда смо унапријед осуђени као и неке претече наших исписника из литературе: сам Кафка у лику Јозефа К-а, или безимени доктор права у роману „На рубу памети“ Мирослава К., или пак Милутин ког је у филму „У име народа“ Живка Николића, утјеловио Миодраг Кривокапић… онда смо као Горчин Петровић Миодрага Ћупића, или напокон сам Миодраг Мијо Ћупић упркос здравом разуму и свакој потки слободномислећег бића ко птица на мети једне идеологије, њене пасторчади, присиљени да се хватамо у коштац с друштвеним конструктима и наметнутим нормама.

Како грлу изнаћи излаза у друштву гд‌је се не смије против силе и власти? Како бити пјесник, а не моћи себе изрећи онамо гд‌је се ријечи најстроже мјере и плаћају главом?

Миодраг Мијо Ћупић у свом роману „Ја и моја сјенка“, компонованом из двије партитуре, два поглавља у којима се двије стране истог лика Илија Ивановић и Иван Илић међусобно прогоне, у сивим тоновима свакодневице града П., осликава свијет свог литерарног д‌јела, у коме ликови нису више сигурни ни у своје мисли, ни у то јесу ли онај који гони, или тај који је прогоњен. У првом поглављу Илија Иванић тражи свог духовног парњака, doppelgänger-a Ивана Илића, лика ког је у свом д‌јелу „Гдје је Иван Илић“ Ћупић већ осликао и представио, по далеком узору на лик из Толстојева романа – „Смрт Ивана Илића“. Литерарни лик који је у прози анархистичног прозаисте из Јасне Пољане, великог Лава Толстоја, само зато што је оболио отпао од класе којој по образовању и породичном статусу припада, код Миодрага Ћупића представљен је као дисидент који се претвара у сјенку својих мисли и нестаје с хоризонта догађаја у провинцији која прождире своје понајбоље синове и кћери, своје индивидуе. Литерарна Подгорица као поприште радње Ћупићевог романа „Ја и моја сјенка“ тако постаје паланка, налик оној о којој свједочи Радомир Константиновић, Миркова варош, стара и нова која не одраста, већ ураста у свој коријен и гуши се у сопственом талогу негативног искуства. Илија Иванић, како то бива у духу славенских народа своје презиме носи по свом непосредном претку. Њега је ко сопствени алтер его створио Иван Илић, Ивана Илића створио Илија Иванић, а обојицу Миодраг Ћупић по узору на оног појединца који без баланса и мира тумара свијетом тражећи излаза из сопствене коже.

Како друштвени амбијент постепено поприма облике магичног реализма, тако и немир и сумња нарастају у његовим становницима, протагонистима радње романа „Ја и моја сјенка“. Илија Иванић у првом поглављу предочен као лик у ноар детективској причи, трага за сјенком човјека по имену Иван Илић. Иако имају исте намјере, да се обрачунају с подземљем постмодерне, транзиционе Подгорце, та два лика се у много чему разликују. Илија Иванић је мисао и намјера, Иван Илић је акција и гест, план и д‌јело које Илија Иванић планира да оствари. Један без другог као да и не функционишу. Нису комплетни ликови. Један је амбивалентан, други без фокуса и равнотеже. Обојица представљају два принципа једног карактера. У првом поглављу Илија Иванић је у свом бјекству из комформа терасе породичне куће настојао да пронађе активни принцип своје побуне против деградације друштвеног система транзиционе Подгорице. У свом немиру губи вољу да се одлучи на д‌јело. У другом поглављу главни протагонист је Иван Илић, одлучан да крене у акцију, али без план, тактике и јасне мисли која би га повела у донкихотовску побуну против девијантних арлекина, гнома и демона подземља.

Миљан Николић: Пјесме

У Скорсезеовом „Таксисти“ ова побуна је предочена у виду личне одмазде подводачима једне младости, макроима и дилерима Њујорка, коју крајње брутално спроводи анксиозни ратни ветеран Тревис Бикл, маестрална инкарнација Роберта Де Нира. Пол Шредер је написо сценарио у коме локални возач иконичног жутог таксија с гађењем посматра свијет дилера дроге, макроа и насилника. Шредер-Скорсезеов таксиста иде до краја. Упада у језгро проституције, лично ликвидира сваког ког је затекао од подводача и дилера. Тиме по обрасцу холивудских вестерна у којима се хитцем из револвера мијења судбина протагонисти радње, а овд‌је je то дато у урбаној причи из седамдесетих година Двадесетог вијека, упркос својој психотичној личности постаје херој овјенчан славом. Иван Илић и Илија Иванић нису успјели да се обрачунају с друштвеним талогом. Они су остали на маргини, одбачени и деградирани. Иван Илић ког Миодраг Ћупић представља у виду модерног (анти)хероја носи за пасом пиштољ са отровном иглом, више је трагичан лик, неголи јунак наших дана. Јер ко смо то ми с ове стране текста, и да ли заслужујемо неког способнијег и бољег? Бољи одоше бољима, а нама једва и Иван Илић са својим двојником Илијом Иванићем допаде да нас брани од нас самих, јер све смо демоне створили сами по својој мјери и потреби да би се оправдали пред собом како нисмо криви ми, већ они који нас гоне и наводе на злочин. Дакле, у односу на Шредер-Скорсезеовог Таксисту, спрега два лика Миодрага Мија Ћупића у виду Илије Иванића и Ивана Илића нема реализацију у виду раскољниковљевског злочина. Таксиста као и Раскољников Фјодора Достојевског прелазе границу моралних норми и у својој идеолошкој, односно класној побуни постају злочинци. Миодраг Ћупић није намјенио такву улогу својим ликовима. Они су жртве друштвеног система који нису успјели постати хероји, да би као Брус Вејн, Мрачни Витез у Нолановој филмској триологији, поживјевши довољно дуго имали прилику постати зликовци. Миодраг Ћупић је сачувао своје јунаке од њих самих, није их претворио у њихове супротности, и превео на тамну страну људске нарави. Илија Иванић интелектуалац који у дневном сањарењу замишља своју побуну, креће у потрагу за савезницима. Он се не зауставља у понављању присилних радњи, у ритму музичких композиција кружи градом, али не проналази смисао и упорште и онда кад у пролазу препознаје Ивана Илића ког заправо и тражи. Или барем вјерује да га тражи.

У другом поглављу главни протагонист радње постаје Иван Илић. Тамна, или свијетла страна Илије Иванића, није разјашњено, јер нема остварења намјере коју обојица настоје да спроведу у д‌јело. Иван Илић је одлучнији, спретнији, од свог парњака Илије Иванића. Човјек и његова сјенка се тако по лавиринту улица, тргова и паркова Подгорице, траже и избјегавају, неспремни да се суоче. Према ријечима Карл Густав Јунга, које овд‌је парафразирам; уколико нисмо спремни да се сретнемо са својом сјенком, тамном страном своје личности и свог бића, она ће у виду несвјесног овладати нашим поступцима и тако постати наша судбина. У д‌јелу „Хераклитова причест“ за које сам ове године заједно с пјесником Верољубом Вукашиновићем по одлуци жирија подијелио награду „Миодраг Ћупић“, у знаковитом мјесту књиге, у пјесми „Инсан и Хајван“ предочавам управо тај сусрет са сопственом сјенком. Инкорпориравши је у свој лик Инсан упознајући Хајвана поприма активни принцип д‌јеловања у потрази за својим идентитетом. У томе налазим и подударност између моје књиге „Хертаклитова причест“ и д‌јела Миодрага Ћупића, „Ја и моја сјенка“. Заправо, налазим како колективни фатум народа и нација Балкана, управо тај психолошки аспект оличен у неспремности да се суочимо са мрачном страном свог менталитета представља узрок понављања образаца аутодеструктивног понашања. Изаћи из врзиног кола у коме се непрестано међусобно оптужујемо за судбину и сопствене поступке могуће је ако се сретнемо са својом сјенком која тако скривена у несвјесном влада и управља нашом субином. Од ратних  сукоба из прошлог вијека, до данашњих зад‌јевица у јавном простору мултиплициране медијалности, можда би и нашли излаз из круга, ступили на чистац са собом, нађемо ли свог Ивана Илића, или Илију Иванића и завиримо тако дубље свак у себе сам онако како је то у својим д‌јелима чинио Миодраг Мијо Ћупић, истински херој наших дана. Можда не по мјери нас с ове стране литературе, али свакако неопходан да нас подсјети како се тражећи себе може и изгубити упориште у друштвеном поретку, али и поћи на једино путовње вриједно постојања човјека. На пут према себи баш као према свом творцу, Илији Ивановићу, или Ивану Илићу, зависи с које стране себе посматрали.

Хвала жирију који је препознао и разумио садржај, вредновао стилске одлике моје књиге, те сходно томе донио одлуку да завриједим признање које носи награда са именом нашег великог и достојанственог писца, музиколога и човјека Миодрага Мија Ћупића.