Пише: Синан Гуџевић
Ових дана мислим на човјека који се звао Свјетски Јад. Нисам га познавао, а још има живих који су га знали. Живио је у Стариграду на Хвару, мјесту за које су хрватски правописари бахато прописали да се има писати само Стари Град. Свјетски Јад је дакако било помодно име, Weltschmerz Жана Паула одомаћен преко Шопенхауера.
Први свјетски рат и шпањолска грипа довеле су до незамисливих имена из урока или из очаја. Свјетски Јад је, чуо сам, покопан на стариградском гробљу, на копошонту, то јест на campo santo. Нисам му нашао гроба ни нагропка. Кад сам се, прије десетак година, на ово пожалио Алему Ћурину, рекао ми је: “Ас ти Госпе, а диш наћ то име на гробју!? Цриква га је послала Богу на висини, а крштено име му је оставила на плочу, њега најди!”
Ових дана мислим на Свјетског Јада, јер се ових дана одиграва још један у низу свјетских јадова. Велики свјетски јад се нуди и по свијету рекламира се, и у реклами се хвали и нуди пиво и друге патриотске опојности. Свјетски јад се нуди под именом свјетско првенство у фудбалу, а јад се јади на цијелом континенту Сјеверној Америци.
На свјетском јаду учествује четрдесет и осам екипа које представљају државе. За екипе тих држава могу играти само играчи који имају држављанство тих држава и који нису играли за друге државе. Ако су играли за неку државу, морају играти само за њу, дакако ако селектори и тренери тих држава процијене да их треба звати “под заставу”.
Онда ти национално чисти састави прије сваке утакмице морају стати и саслушати пјесме и свирку која чини националну химну. Сматра се да је похвално кад играч пјева уз ту свирку. То појачава национални понос и диже заносан бурурет у глави. Текстови свих химни су листом пусте лажи, “ouviram do Ipiranga”, “Italia s’è desta”, “постојано, кано клисурине”, “српске земље, српски род”, “Blüh im Glanze dieses Glückes, blühe, deutsches Vaterland!” уз текстове су накалемљене корачнице, понекад свечана музика.
Национално или етнички чисти састави не допуштају својим играчима да промијене заставу и заиграју за неку другу државу. Ако се неки играч, рецимо, осјети запостављено или неправедно искљученим из првог тима, он не може заиграти за другу државу. Он би хтио, али му не да ФИФА.
А некад се то могло: Један од највећих играча свијета Ди Стефано играо је за Аргентину, Колумбију и Шпанију, а Ладислао Кубала, проглашен за највећег играча Барселоне у повијести, играо је за Чехословачку, Мађарску и Шпанију. И тако даље, ФИФА је вазда бивала таква и онаква, али је била демократичнија него што је данас.
Јад и биједа је оно што данас чини главна структура за ногомет у свијету ФИФА. Ствар се појачала 5. децембра 2025. кад је предсједник те структуре уручио предсједнику Сједињених Америчких Држава ништа мање него ФИФА-ину награду за мир! Инфантино Трампу! И то три дана након што је Трамп издао наредбу за авионске нападе на Сомалију! Земљо Индијо! Човјек који отвара ратове кад му се прохтије, који отима предсједнике држава, који пријети да ће узети Гренланд, и који није успоставио ниједан мир на свијету, добива награду за своје мировне заслуге.
Ђани Инфантино се понаша и преко онога што му значи презиме. Предсједник Америке Трамп је наредио да Америка и Израел нападну Иран, половином јуна. Злочине које су починили тешко је и каталогизирати, а тек описати, али након шест мјесеци му ФИФА додјељује награду за допринос свјетском миру.
Не може се пити колико се може повраћати. За данашњи свјетски јад посве је прикладна ова прилагођена ријеч импресионисте Макса Лиебермана, који је с прозора своје куће 1933. гледао како нацистичке хорде с бакљама иду кроз Бранденбуршка врата.
Свјетски јад је такав да никоме није пало на памет да се свјетско фудбалско првенство одузме САД-у. Никоме ни да га бојкотира. Чак ни Ирану, који је, уз Палестину, највећа и најстрашнија жртва америчко-израелског злочиначког похода.
Свјетски јад дјелује да се данас чини нестварним совјетски бојкот ногометне утакмице против Чилеа, заказане за 21. новембра 1973, на стадиону који је Пиноче претворио у логор десетина хиљада људи те многе, да кажемо еуфемистички, дао побити, а многима се затро траг, те се воде као нестали.
Захтјев совјетских представника да се утакмица игра на другом стадиону, чилеанска страна је одбила, а дична ФИФА је још те 1973. године објавила да је стадион спреман за играње и одбила совјетски захтјев. Совјетска екипа није пристала да игра на стадиону крвавих трибина и крвавог игралишта, није ни допутовала да игра, па је била избачена из квалификација.
Чилеанци су пак, истрчали на терен, на стадиону је било петнаестак хиљада гледалаца, утакмица без противничке екипе је почела и трајала педесетак секунди, стрелац биједнога гола, биједни капитен по имену Франциско “Chamaco” Валдез добио је аплауз, а на семафору је уредно написано: SELEC. DE CHILE / SELEC. U. SOVIETICA 1:0. Изнад је стајало: COPA DEL MUNDO FIFA 1974.
Почетак и центар свега тога био је у Вашингтону, то јест у администрацији предсједника Никсона, то јест у ЦИА, а мотив је свакако опсесивна параноја америчке политике пред комунистичком опасношћу.
Пиночеова диктатура је трајала седамнаест година, диктатор се није покајао ни за шта, нити му је суђено. Поживио је 91 годину. Салвадор Аленде није хтио да падне у руке овом крвнику, тако је казао у посљедњем говору народу Чилеа преко радија. Могло би бити да је себи одузео живот.
Уочи овога свјетског јада од првенства америчке власти су одбиле дати визу младом сомалијском ногометном судији Омару Абдулкадиру Артану. Судац је најбољи у Африци а надлежна администрација у САД-у није се удостојила да образложи ускраћивање визе човјеку који је био на списку за суђење утакмица.
Агенције јављају да разлози за казну нису спортски. Јер је Артан добио највеће похвале за суђење утакмица Афричког купа нација и био проглашен најбољим, те га је Афричка ногометна конфедерација прогласила судијом године 2025.
Зато га је ФИФА изабрала да, заједно са двадесетак других афричких судија, води утакмице у САД-у, Канади и Мексику. Агенције јављају да је сомалијски судија жртва презира који Доналд Трамп гаји према Сомалији, коју је назвао “гнојем”.
Држављанима Сомалије је забрањен улазак у САД, па се миротворац Трамп потрудио да и несретном Артану сан о суђењу утакмица на свјетском првенству вргне у кошмар. У томе није сам сомалијски судац. Службени фотограф ирачке репрезентације је враћен кући након што су га гранични агенти сатима испитивали. И екипа Сенегала је била подвргнута испитивању и претраживању на аеродрому.
Гађење изазива Трампова разулареност према гостопримству. Репрезентацији Ирана је забрањен боравак на територију САД-а, па је била принуђена да нађе смјештај у Мексику. Екипи је допуштено да уђе у САД на 24 сата у дану кад игра утакмице. Но је и ово прекршено. Након утакмице Ирана против Новог Зеланда, Иранцима је наложено да одмах након утакмице напусте САД.
То је гостопримство државе према представницима државе коју је држава домаћин напала и стално напада, а предсједник државе домаћина тражио је да умјесто Ирана који је мјесто на свјетском првенству задобио игром, наступи Италија, коју је елиминирала Босна и Херцеговина.
Усред такве разуларености америчког предсједника, овога је ФИФА наградила наградом за мир! Онога који је бахато и бесрамно више пута јавно казао како ће Иран вратити у камено доба! И ниједна се релевантна политичка структура није успротивила сподоби која ту пријетњу изговара. Иранци у данашњем свијету, осим својих планина, немају пријатеља.
Можемо само замислити како пролазе навијачи афричких и арапских земаља, и навијачи Ирана кад стигну на границу САД-а. Баук свјетског јада кружи и Европом и Америком, и ниједна се сила ни Европе ни Америке не покреће на свету хајку против тога баука. Можда неки родитељ наших дана своме новорођеном сину дадне име тога баука.
Извор: Портал Новости
