Пише: Јасна Ивановић
За метафору која човјеков живот представља као путовање може се рећи да је међу најжилавијим метафорама свјетске литературе. Она је једнако била пријемчива раном хришћанину и њуејџеру.
Постанак метафоре не може се са прецизношћу утврдити, али се још како може препознавати њено трајање у различитим епохама. Христос, тај најсјајнији номад што га је свијет игда видио, пошао је на пут још у мајчиној утроби, непосредно прије рођења. На путу рођени није знао за стално на Земљи насеље. ,,Пођи за мном“, говорио је пратиоцима и учење би се збивало успут. Часни ход, дуго хришћанско ходочашће, отпочело је заповијешћу ,,Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу…“
Тринаестак вјекова касније настаје још једна чворишна тачка цивилизацијског памћења и утемељење метафоре о човјековом животу као путовању – чудесно дјело Дантеа Алигијерија. У његову Божанствену комедију улазимо кроз пјесниково признање да се на пола свога животнога пута нашао у шуми, престрашен звјерима, односно греховима. Тако је почело једно од најславнијих свјетских путовања, кроз Пакао, Чистилиште и Рај.
Ако из свјетске уђемо у српску књижевност, запазићемо да је она уистину толико пуна путника, да је права поетска правда факат што се понајбољи српски роман зове Сеобе. Најдивније путовање, налик оном Дантеовом, налазимо пак у Лучи микрокозма. И поново, као и код претходника, ово је путовање духовно номадство, аутентични доживљај лирског субјекта, неоптерећен искуствима других.
У мање поетској садашњици либералног друштва, путовање има узнемирујуће другачији садржај, контекст, а богами и круто дефинисану цијену на рате. Сваки договорени одмор поштена човјека почиње анксиозношћу испољеном варијантама реченице – гдје ћу за одмор/распуст/празнике?
Савремене туристичке организације потрудиле су се да вашу сопствену аутентичност доживљаја путовања брендирају у производ масовне потрошње. Тако се појам путника у новом добу супротставља појму туристе јер први је на путовању трагач за промјеном, дјелатник и подузимач, а други је тек дио ланца масовног производа, тј. конзумент. Међу првим социолозима који су критиковали туризам нашао се Дин Макемел и његова теза о инсценираној аутентичности (,,staged authenticity“), која је, рекло би се, ништа мање илустративна данас него када је била написана (1976).
Идеја антитуризма, или прекомјерног туризма (overturism), тако се може посматрати и као чин отпора конзумеристичком друштву. Стога, гдје год да намјерите овог љета, обавезно понесите – себе.
