Пише: Снежана Стаменковић
Не волим и не верујем у приче које се причају оваквим поводом, у којима је интонација очекивана и с извесним усмерењем од почетка до краја. Одувек ми је то било мрско. Али понекад заиста нешто треба рећи. Ово је тај тренутак. Треба рећи због чега смо Хокнија волели и због чега је важно што смо у једном периоду нашег живота били у прилици да будемо његови савременици.
Дејвида Хокнија сте у визуелном смислу могли препознати увек. У медијском свету у којем је сада и пет секунди превише, округле наочаре (углавном), блајхана коса или качкет (у зависности о којем периоду његовог живота говоримо), и шал или кравата уоквирени сакоом или неким другим, сличним одевним предметом, укомпоновани у складан колористички однос, уз понеку екстраваганцију у детаљима, чинили су Хокнија лако визуелно препознатљивим. Без грешке. У јавним наступима ћете га увек затећи у оваквом раму. Као заокружену, добро познату, добродошлу и насмејану мисао.
Као што сте га с лакоћом могли препознати, тако сте лако могли и да га слушате. Без обзира на то о чему је говорио, а највише је говорио о уметности, деловало је логично и баш онако како бисте ви рекли, али баш и не умете тако, иако је реченица веома једноставна и веома логична. Све проистиче и све следи, баш на начин на који треба.
А тек приче о уметности! Књиге Secret Knowledge: Rediscovering the lost techniques of the old masters, или A history of pictures (From the cave to the computer screen) настала у дијалогу са уметничким критичарем Мартином Гејфордом су уметничке посластице прве врсте. Свет је у својој надобудности заборавио да су многи људи пре нас размишљали о слици, живели слику, али и од ње. Дејвид Хокни нас је суочио с очигледним чињеницама, гледао исто што и ми, али је уочио више. Разоткривајући нам изгубљена и заборављена знања старих мајстора, није нам разголитио њихов рад, учинио га баналним и превазиђеним. Напротив. Дао им је дубину и надградио њихову магију. Од Ђота, Пјера дела Франческа, византијске уметности, Каравађа, Мазача, Франца Халса, Веласкеза, Вермера до Сезана, Ван Гога, Пикаса, Ворхола… Уметност гледања је уметност мишљења и вештина учења. Трагове тог изучавања увек можете пронаћи у његовим радовима. У детаљима или општем утиску. Они нису цитати, опонашања или преузимања, већ дискретна посвета. Трагања у оквиру истог. Пејсаж, портрет, мртва природа. Традиционалне теме на другачији начин. Ново у старом.
Хокни нам је откривао да су цртање и сликање људске потребе и да нам о томе једнако сведоче пећински цртежи и дечије жврљање. Да је Каравађо открио Холлywоод лигхтинг, и да је сенка та која прави разлику између слике створене на истоку и оне настале на западу. О томе колико је фотографија утицала на свет слике, и о томе да су импресионисти сликали оно што се није могло видети на фотографијама. Да је свака нова техника само још један алат, нова могућност коју треба искористити. Без размишљања је посезао за ајфоном, ајпедом, правио дигиталне филмове или компјутерске цртеже, не узимајући их олако. Говорио је да сваки цртеж, свака слика, представља један нови поглед на свет. Један нови рукопис. Хокнијев поглед на свет је аутентичан, јединствен, само његов. Сакривен је у његовим цртежима, сликама, књигама, интервјуима… Откриваћемо га, временом, с истим ентузијазмом и радошћу. И на исти начин на који нам је он предочавао сликарске светове прошлости.
Извор: Радар
