Пише: Бранко Бркић
Прошле седмице, када је у Марсеју почео Свјетски конгрес новинских медија, међу публиком се осјећало да ће се догодити нешто велико.
Ријеч је о годишњем догађају на којем се окупљају уредници и људи из технологије; они које оптужују да су „отпорни на промјене“ сједе раме уз раме с онима које оптужују да „уништавају нашу цивилизацију“.
Овогодишњи уводничар био је први човјек Њујорк тајмса, Артур Грег „АГ“ Сулзбергер, својеврсна легенда у медијским круговима и аутор визионарског извјештаја објављеног прије више од деценије, у којем је дефинисао значај дигиталне будућности за медије.
Ја сам бивши главни уредник јужноафричког Даилy Маверицка и оснивач Пројекта Континуум, глобалне мреже која настоји повећати шансе за опстанак независног новинарства. Као такав, током година присуствовао сам многим сличним конференцијама. Сулзбергеров ватрени говор био је први након којег сам осјетио да долази прави рат – и да у њему заправо имамо шансу.
„АГ“ води New York Times од 2018. године, надгледајући раст са око 1.400 новинара на више од 2.300 колико их данас ради у основном тиму организације. Компанија је очигледно здрава, доминантна и готово без напора профитабилна, с највећим бројем претплатника у новинској индустрији – 13 милиона, и даље расте солидним темпом. Међутим, да ствари ставимо у перспективу, то је и даље тек трећина броја претплатника који има најмањи међу великим ТВ стриминг сервисима, Пикок, како је Сулзбергер примијетио раније истог дана на једном мањем састанку.
Вјештачка интелигенција: користан алат а не замјена за човјека
Упоредите успјех New York Times-а с традиционалним америчким медијима и он постаје готово незамисливо велик: ријеч је о једном од ријетких великих играча који су водили више ратова и из њих изашли као побједници.
Па ипак, у вјештачкој интелигенцији, а посебно у ОпенАИ-ју, New York Times је наишао на противника с којим се није могао лако носити. Сулзбергер и његов тим најприје су покушали старомодну, закулисну дипломатију, указујући на јасну и очигледну штету коју су ти нови барбари пред вратима наносили тако што су, па, крали, варали и понашали се генерално барбарски. ОпенАИ-јево одбијање постајало је све јасније и све омаловажавајуће, растући паралелно с култом личности извршног директора Сама Алтмана. То слуђивање било је намјерно: ОпенАИ је сигурно знао да би, у било којем свијету који је макар издалека праведан, морали платити огромне своте новца медијима – управо институцији коју су жељели замијенити.
Друга фаза почела је крајем децембра 2023. године, када је New York Times коначно тужио ОпенАИ. Њихов аргумент био је једноставан: компанија за вјештачку интелигенцију кршила је ауторска права листа, користила податке без сагласности и наносила штету бренду.
Окретање другог образа Big Tech-у било је отприлике једнако добра стратегија као и покушај умиривања Доналда Трампа.
Тридесет мјесеци и 20 милиона долара касније, Сулзбергеру је очигледно било доста ћутања. Првобитни гријех крађе помогао је компанијама вјештачке интелигенције да израсту у грађевину вриједну 11 билиона долара, обликујући лице човјечанства брже него икада раније у мирнодопско вријеме. Још 30 мјесеци правног лимба, без преседана који би био створен за остатак медијске индустрије, и било каква судска одлука неће значити ништа ако сте у међувремену мртви.
Дошло је вријеме да Сулзбергер назове ствари правим именом – или, прецизније, да лопату назове нуклеарним оружјем. А Марсеј почетком јуна био је једнако добро мјесто као и било које друго.
(ВИДЕО) Марковић и Ћуковић о феномену вјештачке интелигенције
Укратко, говор је испоручио оно што је требало. Прочитајте га.
Сулзбергеров аргумент против једне компаније, ОпенАИ-ја, коначно се претворио у аргумент против „њих“ – цјелокупног Big Tech-а. Његови противници приказани су као криминалци: они који не признају заповијести против лагања, варања и крађе.
Док је његов језик библијских размјера одјекивао кроз марсејски Палаис ду Пхаро, посматрао сам камена лица медијских руководилаца блиских технолошком сектору који су били присутни у сали. Било их је превише да бих их пребројао, па сам одустао.
Моје властито запрепашћење тим призором проистекло је из нечег другог: можда је то коначно био тренутак када су Сулзбергер и његова класа одустали од сарадње с Big Tech-ом.
Није се могло десити ни дана прерано. Драгоцјене године изгубљене су у очекивању да може постојати будућност у којој ће двије индустрије поштовати једна другу и мирно коегзистирати. То је био будаласти пакт. Окретање другог образа Big Tech-у било је отприлике једнако добра стратегија као и покушај умиривања Доналда Трампа.
Њихови канали, дата-центри, друштвеномрежни спектакли и вјештачке синапсе храњени су, његовани и прочишћавани подацима које ми обезбјеђујемо и информацијама релевантним за човјечанство, које су јединствено стварали медији током деценија, па чак и вијекова.
Очигледни медијски потези индустрије вјештачке интелигенције деценијама су били заштићени од правног надзора „Чланом 230“, накарадно лоше формулисаним и лоше тумаченим дијелом америчког законодавства, који је у пракси значио да су лопови заштићени од стране судија.
Али били су заштићени и комично неуједињеним мејнстрим медијима у развијеним земљама, чији су лидери наставили вјеровати да ће, све док њихове властите компаније успију узети неколико центи са стола Big Tech-а, они сами бити у реду. Оно што су, чини се, потпуно пропустили јесте шира слика. њихове појединачне побједе биле су пирове, док се већи рат губио.
Ово није однос једнаких – нарочито не када су амерички политички и правосудни систем нагнути према онима с већим банковним рачунима.
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
Гикови из 2006. израсли су у Фрикове из 2026. – и чак је и New York Times то морао признати.
Уз сву своју моћ, најздравија медијска организација на свијету годишње приходује онолико колико Гуглова матична компанија Алфабет заради за свака три дана, а Мета за мање од седам. Ово није однос једнаких – нарочито не када су амерички политички и правосудни систем безнадежно нагнути према онима с већим банковним рачунима. То је било јасно из Сулзбергеровог говора: ствари више никада не могу бити исте.
Али видјели су се и знакови настајућег разумијевања да смо сви у овоме заједно. Неколико година прекасно, али ипак добродошло. Тамо је стајао издавач најмоћнијег бренда у нашем медијском универзуму, признајући стварно постојање тог истог универзума – жалећи због гашења хиљада мањих медија у САД и широм свијета, и позивајући на уједињен одговор на пријетњу Big Tech-а.
Не сумњам да ће највећи свјетски брендови пронаћи начин да преживе, а неки ће, без обзира на све, и напредовати – али ће то учинити у озбиљној и опасној изолацији која ће постајати све тежа с изумирањем садашњег медијског екосистема који их је деценијама хранио.
Глобални медијски брендови морају схватити да ми нисмо једни другима непријатељи, него комшије у све сиромашнијем дијелу града након што су кул клинци дошли, узели све што вриједи и потом отишли да владају свијетом, остављајући нас да се боримо за мрвице. Мртви смо ако наставимо овај нови рат водити свако за себе. Потребни су нам лидери попут АГ Сулзбергера да то кажу гласно и јасно.
А ако Сулзбергер жели успјети, мора почети говорити о широј слици за све медије, а затим осмислити смислен план којем ће се моћи придружити хиљаде изубијаних редакција широм свијета.
Његов говор у Марсеју заиста је био снажан и добро примљен. Али ако након њега ништа не буде урађено, остаће само то: један веома добар говор.
