Piše: Ivan Ivačković
Imidžom i muzikom na prva dva albuma, „Bijelo dugme” je promenilo duh vremena. Uzdrmalo je, zatalasalo i mobilisalo stotine hiljada ljudi. Uobličilo je svoje doba tako što je ukinulo jedan stari svet i stvorilo novi, sasvim na tragu Marksove jedanaeste (i najčuvenije) teze o Fojerbahu („Filozofi su samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on izmeni“). Što je, uostalom, bilo primereno Goranu Bregoviću, članu Saveza komunista, čoveku koji je u stanu držao Marksov portret.
Širina udara koji je izvelo „Bijelo dugme”, i pomama za njima, nadmašili su snagu koju je pokazao rokenrol kada je, šezdesetih, buknuo u Jugoslaviji. Ni novi talas, koji će silovito pokrenuti mlade krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, neće uspeti da prestigne uspehe „Bijelog dugmeta” – mada će takođe promeniti društvo i ostaviti kudikamo dublji, važniji trag nego što bi se moglo zaključiti na osnovu skromnih tiraža većine ključnih novotalasnih ploča.
Ugrožavanje Titove slave
Ni pre ni posle „Bijelog dugmeta” nismo videli takav potres u jugoslovenskoj muzici, ni u jugoslovenskoj kulturi uopšte. Bez obzira na popularnost nekih od njihovih prethodnika – recimo, Zorana Miščevića – „Bijelo dugme” izmislilo je pojam rok zvezde. Izmislilo je – za sebe, ali i za nas – nov način postojanja. Goran Bregović se još u ranim danima karijere ovako žalio Veljku Despotu, uredniku u zagrebačkom Jugotonu: „Svaki čovjek sanja svoj veliki san. Ili je moj veliki san bio odveć mali, pa sam ga već ostvario, ili je negdje neka druga greška, tek ja sam sada ostao bez svog velikog sna. Ja sam svoj veliki san uradio. On je bio da pjevam narodu pjesme i da me narod sluša, i evo sam otpjevao narodu pjesme i narod me sluša i voli moje pjesme. Što sada dalje?“
Najuspešniji izvozni proizvod socijalističke Jugoslavije bio je njen predsednik Josip Broz Tito, bez čijeg odobrenja nisu smela da se smenjuju ni godišnja doba. O Titu je pisano kao o „jednom od najmarkantnijih državnika dvadesetog stoleća“ i poslednjem živom državniku koji je na važan način „učestvovao u oblikovanju političkog pejzaža Evrope“. Njegovi obožavaoci bili su Džon Lenon, Kirk Daglas, Orson Vels, Sofija Loren i drugi, ne manje slavni. I na Zapadu i na Istoku – o Trećem svetu da i ne govorimo – bio je uvažen gost. Kod Kenedija i Niksona jednako kao kod Kadara i Čaušeskua. Kod Branta jednako kao kod Honekera. Bio je prijatelj sa Čerčilom i prvi komunistički lider koji je posetio Veliku Britaniju. Umeo je da u Havani argumentima razoruža Kastra. Sam je gostio i Nikitu Hruščova i kraljicu Elizabetu.
U Jugoslaviji su ga voleli svuda. Njegova popularnost bila je takva da je nijedan zemaljski instrument nije mogao izmeriti. Niko nije zapretio da bi slavom mogao da mu se približi. Niko osim „Bijelog dugmeta”. Oni su ugrozili njegovu popularnost, bar kod mlade generacije. I dalje se nagađa šta je on o tome mislio, ali najbliže je istini da nije mislio ništa. Godine 1974, kada se pojavilo „Dugme”, imao je briga koje mu nisu ostavljale vremena i koncentracije da misli na jednu rok grupu, makar ta grupa bila na putu da ga pretekne po slavi. Gledao je kako nestaje država kojoj je posvetio život. Razumljivo razočaran, digao je ruke od borbe sa republičkim partikularizmima u Sloveniji i Hrvatskoj. Sigurno se nije udubljivao u razloge zbog kojih je te godine „Bijelo dugme” preteklo grupu „Tajm”. I sigurno na poslednjim portretima ne deluje zamišljeno zato što ga muči dilema da li je Laza Ristovski pogrešio kad je iz „Smaka” prešao kod Bregovića.
Nesuđena buna protiv komunista
Titova nebriga za „Bijelo dugme” učinila je da ni čelnici Bosne i Hercegovine ne diraju grupu. Ako „Dugme” ne smeta Titu, što bi njima smetalo? Ako Tito o tome ćuti, što bi oni govorili? Ako ne znaju šta Tito misli, kako da znaju šta sami treba da misle? Pošto su se pravili mrtvi, bez posledica su prolazile i ovakve novinske ocene: „Uspeh ‚Bijelog dugmeta` pokazuje da nezadovoljstvo svakidašnjicom može da preraste u akciju.“ Političari su lako mogli da u takvu rečenicu učitaju opasnost od „Dugmeta”. I kad je samo razonoda, rokenrol je slobodna razonoda, a nema te vlasti koja se raduje slobodi. Ali, pošto s vrha nije stizao nikakav signal, tolerisana je popularnost „Bijelog dugmeta”; tolerisana je njihova sposobnost da za sobom povedu celu jednu generaciju. Njihova šarena, bučna, nadasve moćna pojava nije nailazila na otpor vlasti, mada je Komunistička partija držala Bosnu i Hercegovinu gvozdenom rukom. Bosna je i čuvala Jugoslaviju i bila njen tamni vilajet.
Sedamdesetih, predsednik bosanskohercegovačkih komunista bio je Branko Mikulić, jedan od najrigidnijih jugoslovenskih političara. Kada se pojavilo „Bijelo dugme”, ni on nije ništa rekao. Ćutnja Mikulića i drugih moćnika mnogima je, čak i decenijama kasnije, delovala toliko neobično da se pojavila teorija kako je „Dugme” bilo državni projekat. Ali ta teorija je samo smesa čuđenja, dokolice i novinarske gladi za senzacijom. „Bijelo dugme“ je nastalo iz potrebe učmalog društva da nekud krene, a ne u laboratoriji nekog socijalističkog doktora Baltazara koji se dosetio da preko njih upravlja mladom generacijom i osvaja je komunizmom. Uostalom, ideje „Bijelog dugmeta” o individualnoj slobodi i bogaćenju bile su direktno suprotstavljene idejama vlasti.
Kad je Bebek bio titoista
Da je Tito bio trostruko mlađi kad se „Dugme” pojavilo, primetio bi ih, ali ne bi mu smetali. Zašto bi mu smetala njihova zapadnjačka fasada kad ju je i sam imao – doduše, bez minđuše. Bio je i zagriženi Jugosloven, a „Bijelo dugme” bilo je otelotvorenje jugoslovenstva. Jugoslovenstvo i folklor u rokenrolu „Dugmeta” činili su kontratežu zapadnoj živopisnosti kojom je grupa odudarala od sve sivljeg jugoslovenskog socijalizma.
Jugoslovenstvo je bilo veće od Jugoslavije. Jugoslovenstvo, to je bila ideja o ravnopravnosti i toleranciji, a Jugoslavija je bila tek jedan opit, jedan test za tu ideju, ne manje lepu zato što je požurila ispred vremena. Bregović je, možda zato što je dolazio iz Bosne, razumeo bit jugoslovenstva. Bosna i Hercegovina imala je posebno čvrstu vlast zato što je bila ključ opstanka Titove države; bila je najstroži ispit zajedništva i istovremeno dokaz da se u zajedništvu može živeti.
Bregović je delimično znao, a delimično osećao da bi Jugoslavija bez komunista bila veliki rizik (mada nije pomišljao da bi je mogla snaći tragična sudbina). Otud veliki deo njegovih simpatija za komuniste. U Beogradu, posle masivnog koncerta „Bijelog dugmeta” na Hajdučkoj česmi, tri godine pre Titove smrti, predlagali su mu da povede ljude „na Skupštinu“. To mu nije bilo nakraj pameti, ni tada, ni kasnije, kad je Tito umro. Postojala su bar tri razloga protiv. Bregović je znao da bi sukob sa državnom silom bio tragikomični fijasko. Onda, ostao je suviše trezven da sebe doživi kao „vođu“ bilo kome osim ostalima iz „Dugmeta”. Jednom je rekao kako čovek, čim izađe na balkon, dobije želju da podigne ruku i počne govor – samo što ispod balkona nema nikoga. Ispod Bregovićevog balkona stajale su stotine hiljada ljudi, ali on je sačuvao prisebnost i nije, poslužiću se njegovom rečju, „pobudalio“. Najzad, ali možda najvažnije, sve i da se moglo računati na uspeh bune protiv komunista, Bregović nije hteo da umesto njih dođu oni koji, salonski, „između supe i šnicle drknu nešto protiv vlasti“ (opet njegove reči). Znao je da bi to bilo opasno po ideju jugoslovenstva. Vreme i razvoj događaja daće mu za pravo: nestankom te ideje, nasilje je provalilo kao da je popustio Đerdap.
„Bijelo dugme” je odabralo Halu sportova za beogradski koncert kojim je trebalo da promoviše album „Šta bi dao da si na mom mjestu“. Plan je bio da sviraju u novogodišnjoj noći, na dočeku 1976. godine. Najavljeno je da će publika slaviti uz njih, „Pop mašinu”, „Buldožer” i sarajevsku grupu „Kod”. Ali, pet dana pred koncert, „Dugme” je dobilo poziv iz Kabineta predsednika Jugoslavije. Zvali su ih da učestvuju u novogodišnjem programu u Zagrebu, u Hrvatskom narodnom kazalištu. Tamo će, rečeno im je, Novu godinu dočekati Tito i jugoslovensko rukovodstvo. Grupa je to shvatila kao priliku da „svira za Tita“. Morali su da otkažu koncert u Hali sportova, ali bili su srećni i počastvovani.
„Dugme” nije dobilo ni dinar za „sviranje Titu“
Ispostaviće se da je u njihovom slučaju više reč o poniženju nego o počasti. U Zagreb su doputovali gladni i žedni, a hranu i piće nisu dobili sve do kraja programa. Obezbeđenje ih je nebrojeno puta pretresalo. Držalo ih je u podrumu pozorišta, nisu smeli da mrdnu. Bregović je decenijama tvrdio kako su – kad su se najzad popeli na binu – odsvirali svega nekoliko taktova, nepunih dvadeset sekundi. Navodno, Tito je, sa suprugom Jovankom, ulazio u salu baš kad su oni počinjali. Prineo je prste ušima, kao da pokazuje kako je buka prejaka. Istog trena, pričao je Bregović, organizatori su se uspaničili, svukli grupu sa scene, pa čak i pogasili pojačala.
Bregović je uvek na brzinu prelazio preko ovog događaja. Bebekovo sećanje je detaljnije: on kaže da su odsvirali pesme „Požurite, konji moji“ i „Patim evo deset dana“. Pred izlazak „Dugmeta” na pozornicu sklonjene su stolice, a ispred pozornice nagrnula su deca političara i njihovih prijatelja. Zvaničnici su sedeli u ložama. Dok se Bregović seća da je Džemal Bijedić, moćni bosanski i jugoslovenski političar, sa ženom Razom ušao u salu zajedno sa Titom i Jovankom, Bebek se seća da je Bijedić sedeo u loži, slušao „Dugme” i hrabrio ih podignutim pesnicama; bilo mu je drago što njegovi Bosanci sviraju pred Titom. Ali, kad su odsvirali drugu pesmu, neko iz organizacije počeo je da mlati rukama po vazduhu, što je značilo da je bilo dosta. Grupa je morala da se vrati u podrum i čeka dozvolu da napusti zgradu.
Ipak, Bebek će 1976. godine o tome govoriti kao o „najznačajnijem nastupu“ „Bijelog dugmeta”. Taj kratki boravak na bini ušao je, reče Bebek, u „svet najdražih uspomena“. A Tito? Po Bebekovom mišljenju iz 1976, Tito je „najbolje razumeo“ mlade. U novom milenijumu, Bebek će se drugačije sećati ove večeri, pa će pričati da ih je protokol tretirao „kao štakore“. Događaj više nije pripadao „svetu najdražih uspomena“.
U jednoj stvari Bebek je ostao dosledan: kaže da Tita nije ni video. Bregović, opet, pamti da je bio impresioniran Titovim ulaskom u salu; da je taj ulazak „erotizirao atmosferu, kao oko izuzetno velikih zvijezda, kao oko Džegera“. Iza bine Hrvatskog narodnog kazališta, pričao je još, bio je ceo ženski hor. Bile su, zapravo, „stotine žena“. Sve su bile ushićene kad se Tito pojavio. „Moć strahovito erotizira žene“, zaključivao je Bregović. On nije bio „erotiziran“, ali mu se Tito odranije dopadao „kao javna osoba koja izgleda sjajno, glamurozno, dostojanstveno“. Bregović je smatrao korisnim to što je te večeri video – ponešto se moglo primeniti na pojavljivanja „Bijelog dugmeta”.
Ali, bila je to skupa lekcija. „Dugme” nije dobilo ni dinar za „sviranje Titu“. Još gore, ostalo je bez zarade u Beogradu i još je moralo da plati troškove otkazanog koncerta. Posle svirke „za Tita“, ostalo im je para tek da prenoće u hotelu.
Električni socijalizam
„Bijelom dugmetu” je bilo namenjeno da pre drugih ispipa koliko je voda vruća. Prvi su napravili veliku jugoslovensku turneju. Prvi su svirali na velikom stadionu. Prvi su prodali sto hiljada albuma, pa su onda prvi prodali dvesta hiljada. Pobeđivali su na top-listama i kad nisu pevali na svom jeziku. Potukli su sve grupe koje su se pojavljivale kao konkurencija – od „Smaka”, koji se predstavljao kao velevažna sviračka akademija i bend za izbirljivu publiku, do „Srebrnih krila”, bezazlene pop atrakcije za tinejdžere.
Za takav uspeh ključan je bio stav, bundžijska provokacija. „Dugme” je prva prava provokacija jugoslovenskog rokenrola. Prvi pravi rizik i avantura. Sedamdesetih su provocirali napadnim kostimima, agresivnom muzikom, erotizovanim omotima. Digli su na noge čitavu mladu generaciju i postali simbol pobune protiv sveta odraslih. Bili su kremen nove generacijske misli. Doneli su nove istine. Suprotstavili su se malograđanski uštirkanim shvatanjima i zastarelim pogledima na život. Demaskirali su licemerje i lažni moral sredovečnih. Pokazali su neposlušnost i podstakli je kod mladih. Nisu predvodili neki pokret – sami su bili pokret. Dok je pošten svet ručao ili spavao, oni su se dokazivali kao čudo veće od časne sestre u trudnoći i kao žilav zalogaj za establišment. Kondenzovali su atmosferu doba i promenili je tako što su postali otelotvorenje želja koje su visile u vazduhu i čekale heroje dovoljno bezobrazne da ih ostvare.
Kasnije, kada su ostarili, Bregović je u politici pronašao nove prilike za provociranje. Mislio je da rokenrol grupa koja ne provocira nema razloga da postoji. Političke provokacije krojio je vešto. Nikad nisu izgledale samo kao skretanje pažnje na ploču, nego i kao zalaganje za demokratiju i toleranciju. Bilo je nemoguće prigovoriti mu. Ko bi pri zdravoj pameti prigovorio što je na ploči hteo Vica Vukova, Koču Popovića i Miću Popovića? Ko da prigovori takvom suprotstavljanju „necivilizovanom odnosu prema ljudima koji ne misle onako kao zvanična politika“ (Bregović)? Ko da zameri njegovom strahu da će, ako ne bude tolerancije, Jugoslavija postati kao komunistička Bugarska, u kojoj je video kako, u selu od jedva tri kuće, na jednoj piše „Odbor za borbu protiv kapitalizma“? Ko da zameri nastojanjima da se u Jugoslaviji to ne desi?
Željko Bebek, eto ko. Ne zato što je bio protiv tolerancije ili kapitalizma, nego zato što je bio protiv političkog angažmana „Bijelog dugmeta”. Usprotivio se odmah, još kod pesme „Kosovska“. Mislio je da „Dugme” treba da ostane grupa koja peva ljubavne pesme, da je politički angažman štetan po njihovu popularnost. Dve godine po rastanku sa Bebekom, Bregović je prvi put javno rekao kako je njegov angažman beskoristan za društvo: „Nema smisla da se ozbiljan čovjek bavi državom u bilo kojoj varijanti: u marksističkoj varijanti država će odumrijet`, a u realnoj varijanti će nas primorat` na sve što hoće.“ Nešto kasnije, u jednom drugom intervjuu, povodom svojih pomiriteljskih napora, zaključio je: „Svako se jednom prevari.“ Ali, on se prevario još nekoliko puta; uporno se petljao u politiku. Istina, ne u dnevnu – znao je da je to ispod njegovog nivoa. Interesovale su ga, kako je govorio, „posljedice politike po samog čovjeka“.
U muzici, žureći ispred vremena, Bregović je superiornim stilom proveo „Bijelo dugme” kroz „pastirski rok“, folk-rok i etno muziku. „Etno“, pritom, nije kategorija u kojoj je lako biti superioran. Reč je o složenoj pojavi i kompleksnom umetničkom zadatku, jer onaj ko želi da ga reši mora biti upućen i u lokalne i u internacionalne vrednosti; mora spojiti različite svetove, različite kulture, i mora naći ravnotežu u tom spoju. Nadasve, mora to učiniti tako da ne prepoznamo napor rešavanja velikog zadatka, nego da nam, naprotiv, muzika zvuči samo kao autorov izlet u zadovoljstvo. Za Bregovića, to jeste bilo zadovoljstvo; on je u njemu istrajavao bez obzira na to što je, zbog mešanja rokenrola sa folkom, bio na udaru skorojevićkog duha.
Hrčak u točku
Napadan je kao izdajica svoje rokenrol domovine i kao čovek čije su pesme ekseri na poklopcu mrtvačkog sanduka jugoslovenskog roka. Ali u tim napadima prećutkivano je da je narodna muzika Bregovićeva domovina i da je on od početka karijere mešao rok i folk. Napadi na Bregovića nisu bili preduzimani samo sedamdesetih, nego i osamdesetih, mada je sredinom osamdesetih već bilo teško reći šta je rokenrol, zato što se, globalno, ta muzika, da bi nastavila da diše, spanđala s raznoraznim etno tradicijama.
Bregović je pokazao sposobnost da u zapadnu muziku umeša balkanske boje i da nađe balans između roka i folka. Nakupilo se dovoljno dokaza da je tako svirao ne samo iz računice, nego i iz svog balkanskog srca i ukusa – jednako, dakle, ispunjenog domaćom tradicijom i dometima zapadne popularne muzike. Otud šarm u njegovom razmetanju lokalizmima u muzici i stihovima. Kada je izvučena njegova srećka i kada je postao najpre domaća, a kasnije međunarodna zvezda, bilo je to sasvim zasluženo.
U jedinom trenutku u kojem nije diktirao trend – u doba panka i novotalasne euforije – spretno se pridružio tuđem trendu. Trenutak pre toga, moglo se pomisliti da je „Bijelo dugme” izlapela starina, da će mu nove grupe stati na rep. Naročito zato što grupa nikad dotad nije zvučala tako nacifrano – ruku na srce, ni tako dobro – kao na „Bitangi i princezi“, objavljenoj 1979, dve godine po nastanku jugoslovenskih pank bendova. Jugoslavija će ubrzo dobiti i svoj novi talas, spreman da proguta sve staro što preživi pank. Pank i novi talas bili su pobuna protiv nakinđurene muzike. Baš takva, „Bitanga i princeza“ bila je starački ozbiljna. Ipak, ni novotalasni prvaci, pa čak ni pankeri, nisu se usuđivali da o „Bijelom dugmetu” govore kao o mrtvoj grani koju treba seći. Najvažniji ljudi novog talasa – Jasenko Houra ili Jura Stublić – sanjali su da njihove grupe, „Prljavo kazalište” i „Film”, budu uspešne kao „Dugme”. Ali, Bregović se nije baškario na oblaku. Naprotiv, učinio je sve da se „Bijelo dugme” odrekne staromodne ulickanosti sa „Bitange i princeze“. Pokazao je zaprepašćujuću sposobnost prilagođavanja i prekonoć predstavio „Dugme” kao novotalasni bend. Ishod: novi talas je došao i prošao, a „Dugme” je ostalo.
Doduše, u vreme „Uspavanke za Radmilu M.“, „Bijelo dugme” je postalo hrčak u točku, zauzdano rutinom: album – turneja – pauza – opet album (kad ponestane novca). Rastanak sa Željkom Bebekom izgledao je kao katastrofa, ali za grupu je to bilo najbolje što je moglo da joj se desi. Jer, novi pevač, Mladen Vojičić Tifa, obnovio joj je energiju i privukao klince koji nisu ni znali za Bebeka ili su mislili da je on pevao pre nego što je čovečanstvo pronašlo vatru.
Herojski promašaj
Ispostavilo se da ni posle druge promene pevača, kada je umesto Tife došao Alen Islamović, „Bijelo dugme” nije ugašen vulkan. Naprotiv, prodavali su još više ploča. Teško je i u svetu naći takav primer. Istovremeno, publika koja ih je zavolela sedamdesetih osetila se izneverenom. Posle razilaska sa Bebekom, „Bijelo dugme” je spalo na tanak, hladan, kompjuterski zvuk. Mada je Bregović potpadao pod mnogostruke uticaje, i mada je zvuk „Dugmeta” postao još veći žanrovski šareniš nego ranije, sparušio se, snaga mu je iščilela. Tome je doprineo i nestanak zajedništva u grupi i posledični nestanak radosti u sviranju.
I bez rata u Jugoslaviji, „Bijelo dugme” bi se raspalo na prelasku osamdesetih u devedesete. Jer, uveliko se ratovalo unutar grupe. Kao i u nekim ranijim prilikama, Bregović je okrenuo ostale protiv sebe. Najpre Zorana Redžića i Ipeta Ivandića, kasnije i Alena Islamovića (Laza Ristovski se profesionalno držao po strani). No, sukobi i razilaženja, kreativna i ljudska, s kraja osamdesetih, razlikovali su se od prethodnih. Ranije, grupa je bila podrivana razmiricama, ali želela je da nastavi, a sada je bila zasićena sebe same. Više nije bilo smisla da Ivandić i Redžić ostaju, niti je bilo smisla da Bregović, posle odlaska Alena Islamovića, traži četvrtog pevača. Umiranje Jugoslavije samo je ubrzalo smrt „Bijelog dugmeta”.
Ali, smrt grupe bila je tek privremena, klinička. Kada je prošla jugoslovenska nesreća, „Dugme” se upustilo u sledeći život, u drugačijem obliku, kao folk-rok atrakcija sa Bregovićem, dva pevača – Tifom i Alenom – trubačima, perkusijama i ženskim pratećim vokalima. Takvo „Bijelo dugme”, nastalo iz stečajne mase prethodnog, i danas redovno svira. Bregović bi verovatno i ranije krenuo „trubačkim“ pravcem da nije bio savladan okolnostima i da nije morao da zastane posle „Đurđevdana“.
Kakogod, „Dugme” je tako veliko da više sebi ne može da naudi – bar ne fatalno. Najbliži tome bili su sa fijaskom na Hipodromu, 2005. godine. Ali, ni ta bruka nije zasmetala njihovoj istorijskoj ulozi i statusu. To i ne može da poremeti jedan koncert, kakav god da je.
Vlada Džet: Nije tačno ono što kažu da je politika ometala rokenrol
“Bijelo dugme” je slavljeno i omalovažavano, obožavano i ignorisano, s mnogo strana obasipano hvalom, u mnogo navrata dovođeno u pitanje. Na kraju su pobedili sve: konkurenciju, policiju i politiku, nenaklonjene kritičare i smene generacija u publici, modu, trendove, zamke popularnosti. Preživeli su raspad države koju su simbolizovali. Pobede su platili paprenom cenom: porušenim prijateljstvima, neispunjenim obećanjima, moralnim i drugim kompromisima. Ne znam kako Goran Bregović podnosi tu cenu. Ali znam da neke pobede ostavljaju u čoveku više gorčine nego porazi.
Ljubav prema Jugoslaviji
Mi smo imali sreću da budemo savremenici „Bijelog dugmeta”, svedoci i učesnici u istorijskim godinama tokom kojih je jugoslovenski rokenrol prodisao punim plućima. Svi zajedno, „Bijelo dugme” i mi, hraneći jedni druge, stigli smo do visina koje će zauvek ostati nenadmašene. Naši kasniji porazi, generacijski i lični, ne umanjuju privlačnost sjaja kojim smo obasjani u mladosti, onda kada je to najpotrebnije. Sudbina nije počastila takvim sjajem nijednu generaciju posle nas. Od tada se mnogo toga dogodilo, ali malo toga je ostavilo traga. Ko ne veruje, neka posluša radio-stanice koje emituju domaću rok muziku; na tim stanicama njena istorija završava se nestankom Jugoslavije.
Nije preterano reći da „Bijelo dugme” ima dubok značaj i složenu poziciju u središtu jugoslovenske istorije. Oni su, uz to, na razne načine pokazivali ljubav prema Jugoslaviji. Ali u Bregovićevim stihovima nije bilo jeftinih patriotskih poruka, niti je u njegovim intervjuima bilo jeftinog otadžbinskog zanosa. Pazilo se na meru, ukus, stil. Kada su na koži Jugoslavije počeli da se pojavljuju ružni plikovi i kada je postalo očigledno da Jugoslavija nije u dobrom stanju, Bregović se za nju zauzeo i razumom i osećajnošću. Ona je za njega bila tržište; o internacionalnoj karijeri tada nije razmišljao (osim o Sovjetskom Savezu). Istovremeno, Jugoslaviju je doživljavao kao domaći spokoj i veliku emociju. Uostalom, kako drugačije da je doživi čovek rođen u srpsko-hrvatskom braku. Za njenu dobru sudbinu zalagao se čestito i dosledno. Uzalud: nije se Jugoslavija mogla braniti sa dva smiješna trna. Njena odbrana ostaje zapisana kao herojski promašaj.
Izvor: NIN
