Литије су, да поновим стоти пут, духовни покрет par excellence. Сваки покушај да се оне политички експлоатишу као било чија нарочита политичка заслуга јесте раван светогрђу.
Филм о литијама који смо могли да погледам на Адриа телевизији апсолутно и недвосмислено јесте страначка пропаганда Демократског фронта; покушај да свој допринос, који не оспоравам (и зашто бих), издигну на драстично већи ниво од онога какав је ваистину био.
- Такође, све да је допринос Фронта био толико значајан из политичке и људске пристојности нипошто не би смио да се на такав начин наглашава. Тиме се вријеђа допринос свих осталих учесника литија, који је био и те како значајан. Или би требало сада да свако снима свој филм о причи у којој смо сви били заједно!?
Па да ли је потребно иког нормалног, да не кажем, и поштеног, подсјећати да је успјешност литијске борбе била добрано условљена пасивизирањем актера, поготово лидера тадашње опозиционе структуре!?
- „Не мења човек странку већ странка човека”, каже Борислав Пекић. Заиста, један од демона нашег времана своди се на ту истину. Страначка свијест, изгледа, јесте лимитирана, ограничена себичношћу и приземношћу личних а не општих интереса.
Ако бих, најзад, желио да нагласим нечији допринос више од стварне, објективне, заслуге, онда бих на такав начин третирао једино освједочене активисте и присталице ДПС-а који, ипак, нијесу жељели да пристану на једно политичко поништавање људског достојанства и црногорске традиције. Посебно је за њих то био чин храбрости, док смо сви ми остали чинили управо оно што смо били обавезни да чинимо, што се од нас очекивало у том најопаснијем моменту по судбину Црне Горе у овом вијеку.
Милорад Дурутовић
