Пише: Никола Јокановић
Николас Матје прихватио је позив Еуроспорта да током наредне две недеље води „онлајн“ дневник са Ролан Гароса.
Преносимо га у целости…
„Сећам се матуре и Ролан Гароса. Постоје успомене које су као песме — сви их носимо у себи, сви смо их некад певушили. Учити док напољу сија сунце, док лето мами и док негде чекају прве симпатије и заљубљивања, а ти мораш да седиш за столом и осећаш у себи неку непријатну силу која те вуче негде другде.
Силу која делује бесконачно, иако знаш да ће једног дана, ипак, проћи.
Ово је први пут у животу да пратим тениски турнир. Моји матурски испити одавно су далека прошлост. Оно што је остало јесте савршен тренутак у којем долази овај турнир — заједно са летом. У зиму улазимо уз новогодишње лампице, у јесен са почетком школске године. Ролан Гарос је заувек лето.
Николас Матје је француски писац и сценариста, рођен 1978. године у Епиналу. Ширу светску пажњу привукао је романом „Њихова деца после њих” („Leurs enfants après eux”),за који је 2018. добио најпрестижнију француску књижевну награду – Гонкурову награду. Његова дела често говоре о одрастању, радничкој класи, провинцији и пролазности времена, уз веома емотиван и реалистичан стил писања.
Све ово говорим јер Новак Ђоковић полако и сам постаје успомена. Осећа се то, његова младост је иза њега. Има 39 година и тема његових интервјуа све чешће су ригорозни тренинзи, како му тело издржава или попушта. Стиче се утисак да он и људи око њега непрестано мере слабљење сваког његовог атома. Окружују га као физичари који проучавају рад старе неутронске бомбе, рачунају кванте енергије, степене расипања, килотоне игре и време потребно за паљење.
Постоје три закона термодинамике и из неког разлога који ни сам не разумем, могу да запамтим само прва два.
Први: У физици ништа не нестаје, све се трансформише. Други: Сваки систем тежи ентропији, односно хаосу и свом крају.
Гледам те, Новаче Ђоковићу, човече којег смо волели да мрзимо, и питам се где одлази твоја снага, шта се догађа са твојим ћелијама? Као и ти, гледам ону паклену рачуницу твојих победа и њихове све веће недостижности… И ја постајем књиговођа твојих резерви, бринем због твоје енергије, са кнедлом у грлу питам се:
Колико још? Колико пута још? Докле још?
Изнад свега, говорим себи: Само још мало!
Ни ја више нисам млад, моја матура је далека успомена, а ти ћеш ускоро бити само име у некој књизи, звезда на тротоару. А до тада, сањам твоје друго чудо. Јер прво се већ догодило:
Постао си човек којег сви воле да воле“.
Лепо, баш лепо.
Извор: Спорт Клуб
