Пише: Миљан Мијушковић
Монодрама „Прва љубав“, која ће први пут бити изведена у Никшићу на „Сцени 213“ 1. јуна у 20 часова, већ на први поглед открива свој парадоксални карактер: она је истовремено лака и дубока, комична и егзистенцијално обојена. Управо у том простору с ове и с оне стране хумора и села, одвија се њена кључна драматуршка напетост.
Глумачко остварење Велизара Веја Касалице представља централну осу представе. У свом препознатљивом „неозбиљно–озбиљном“ маниру, Касалица маестрално гради лик младића са села – од мукотрпног завршавања основне школе, преко служења војске у Сарајеву, до коначног животног усмјерења ка зидарском занату.
Његова глумачка партитура почива на прецизној мјери између импровизације и контролисане сценске радње: он слободно комуницира са публиком, али никада не нарушавајући унутрашњу логику лика. Посебно се истиче његова способност трансформације – кроз минималистичка сценска средства и акцентоване промјене гласа и тијела, он гради читав низ ситуација и односа. Публика од почетка до краја несакривено ужива у тим глумачким бравурама: спонтани аплаузи, салве смијеха и на крају заслужене овације свједоче о искреној рецепцији представе.
Редитељска поетика Милоша Латиновића ослања се на редукцију и функционалност сценског израза. његова режија не тежи спектаклу, већ концентрисаном сценском чину у којем глумац и текст носе цјелокупну тежину значења. Обогаћен једним столом и столицом, једним офингером и једним дрвеним кашетом – простор сцене остаје сведен, готово полупразан. Али управо те сценске „празнине“ доносе значењску пуноћу – као мјеста сјећања и ретроспекције носиоца драме. Латиновићев стил карактерише прецизан ритам и осјећај за темпо-ритамску структуру: паузе, тишине и прелази између комичног и драмског граде јединствен сценски ток. У појединим сегментима могу се уочити и благи дистопијски моменти – не као визуелни ефекат, већ као осјећај сведености унутрашњег свијета јунака.
Текст Јанка Јелића носи снажан печат аутентичности и ослања се на традицију црногорског хумора, блиску по духу свијету „Ђекне“. На трагу тог хумора, Јелић обликује галерију „ориђинала“ из простора између Шавника и Жабљака – људи чији се свјетоназори често завршавају на границама мјеста у којем су рођени. У том полу-утопијском, а понекад и изокренутом свијету, с оне стране конвенционалних правила, долази до карактеристичних обрта: мали постају велики, а велики мали; школовани испадају наивни, док полуписмени откривају дубоку животну мудрост. Јелић гради свој лик управо на тим контрадикторностима доведеним до крајности – ако је неко висок, он је висок „као планина“, ако је неко мали, он је мањи „од мрава“, и томе слично. Такав хиперболисани комички регистар производи ситуациону комику, али истовремено има и функцију карактеризације.
Међутим, оно што је публици на први поглед смијешно, у животу самог лика често је дубоко трагично. Сусрети са наставником, са возом, камионом, породични односи са оцем, па и кључни сусрет са (несуђеном) првом љубављу – за јунака нису анегдоте, већ тренуци истинске психолошке драме. Централни догађај, кратак разговор на вашару који траје свега неколико минута, добија статус митског искуства: у очима дјевојке, он постаје „најпаметнији“ човјек којег је икада срела. Тај иронични обрт открива дубљи слој текста – питање идентитета, самоперцепције и случајности која обликује живот.
Након представе, када утихне непосредни налет смијеха, у свијести гледаоца почиње да се одвија другачији процес рецепције. У накнадном „превртању“ сцена јавља се тиха сјета, препознавање и лично сјећање на дјетињство, одрастање, суочавање са свијетом одраслих и, наравно, прву љубав. Управо ту се открива да испод Јелићевог иронично-комичног тона лежи слојевита, дубоко егзистенцијална драма.
„Прва љубав“ је, стога, представа која функционише на два нивоа: као непосредно комуникативна комедија, али и као суптилно мисаона прича. Она својом једноставношћу осваја. Не нудећи велике драмске обрте, већ тихо, али упорно говорећи о животу какав јесте – несавршен, пролазан и испуњен тренуцима који добијају значај тек у сјећању. Управо у томе лежи њена највећа вриједност: у способности да од личне приче оствари универзалну емоцију.
Извор: РТНК
