Пише: Немања Рујевић
Ако је неко и помислио другачије, у суботу (23. мај) са Славије је стигла потврда да је побуна у Србији жива и здрава, а да је режим у паници јер просте рачунске операције кажу да је у мањини.
Зато се копрца и прибегава креативној математици. У хиперпродукцији друштвених мрежа, остаће ипак заувек један снимак. Човек снима екран на којем Драган Ј. Вучићевић тачкастим софтвером покушава да докаже како на Славији има једва двадесет хиљада људи, а онда сниматељ излази на терасу и приказује непрегледно море грађана.
Колико их је било? Било их је тачно – много! Није од веће важности да ли ће педантни бројачи из Архива јавних скупова избројати сто или двеста хиљада људи или нешто између.
Кампања увелико траје
Ваља приметити – био је ово највећи предизборни митинг у историји земље. Јер, окупљања од 15. марта или 28. јуна прошле године још су била чисто протестна. Ово је сада друга прича.
Побуњени студенти су почели кампању „Студенти побеђују“, имају готову листу кандидата и зна се да ће на изборе изаћи како они мисле да треба, без коалиције са политичким партијама.
И зато су конкретне бројке на улици мање важне, јер иде се ка кључном пребројавању – оном у гласачким кутијама.
Све је већ виђено и већ речено, почев од противзаконите обуставе железничког саобраћаја због које ће неко једног дана морати на робију.
Па до чарки са полицијом за које се сумња да их барем делом започињу провокатори, иако и међу народом има аутентично бесних (ти касније заврше у марицама, после батинања пендрецима).
Избора ваљда мора бити
Виђено је и да онда „блокадери“ буду оптужени да су насилни, а власт – по чијим кафанама се пуца у људе и онда место злочина риба соном киселином – као није насилна него „одговорна и озбиљна“, што би рекао председник Александар Вучић из далеке Кине.
Његова невоља је што ствар не може да заврши као његови домаћини Кинези на Тјенанмену 1989. године, тенковима, па мора да се задовољи ослањањем на Кричка, Сандокана и сличне калибре.
По свој прилици и упркос уверењу у сопствену богомданост, Вучић мора једном да распише изборе. Тада ће, последњи пут, мобилисати машинерију да на све начине намакне гласове за опстанак на власти.
Друга страна о бројкама не треба да брине. Народ је ту, грађани су спремни да протестују, табанају, ризикују на улици, па ће бити спремни и да гласају против ове власти. Чак и уз међусобице у опозиционом фронту.
Само организација
Кључна међуигра у овом периоду мрцварења је зато организација кампање и изборног дана. Треба имати довољно храбрих и умешних контролора, логистику, одабрати прави наступ правих људи у данима пред гласање.
Тај одсудни посао припреме нужно се одвија далеко од очију јавности. То су седнице, преписке, планирање и муке које уз њега иду, све супротно од величанствених призора из дрона због којих постава Информера долази на ивицу нервног слома.
Коме је до рушења режима, треба да има дуги дах јер ко зна колико ће Вучић отезати са изборима. Треба да задржи фокус, агитује међу пријатељима и колегама, буде контролор и укључи се у кампању, ако може. Једино за бројке не треба да брине јер је у већини.
Извор: Време
