Piše: Dr Ratko Šelmić
Petrograd, prelepi grad na obalama reke Neve, godina 1921. Talentovanom ruskom slikaru Borisu Kustodijevu poznatom po svojim portretima značajnih ličnosti prilaze dva mladića i mole ga da ih portretiše. Momci su objasnili da će jednog dana postati poznati naučnici i da će sigurno osvojiti Nobelovu nagradu. Slikaru je bio simpatičan njihov neobičan optimističan zahtev i za skromnu naknadu uradio je njihove portrete. I momci su, iznenađujuće, održali datu reč. Trideset pet godina kasnije, Nikolaj Nikolajevič Semjonov (1896–1986) dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti hemije za istraživanja mehanizma hemijskih lančanih reakcija. Drugi portretisani mladić Pjotr Leonidovič Kapica (1894–1984) dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 57 godina kasnije, za izume i otkrića u oblasti fizike niskih temperatura. Na ceremoniji dodele Nobelove nagrade Kapica je sve iznenadio. Umesto da govori o svom istraživanju zbog kojeg je i nagrađen, on je održao predavanje o plazmi i kontrolisanoj termonuklearnoj fuziji, oblasti kojom se bavio kasnije. To je bilo pomalo nekonvencionalno, ali tipično za njega – više ga je zanimala budućnost nego prošlost.
Pjotr Kapica je bio jedan od najistaknutijih fizičara dvadesetog veka, poznat po svojim revolucionarnim istraživanjima u oblasti termodinamike, posebno u istraživanju ponašanja materije na veoma niskim temperaturama (blizu apsolutne nule), gde se javljaju neobični kvantni efekti. Otkrio je superfluidnost tečnog helijuma, odnosno stanje u kojem tečnost teče bez viskoznog otpora (kao da nema trenja). Razvio je nove metode za dobijanje veoma niskih temperatura i istražio fizička svojstva materije u ekstremnim uslovima, što je od značaja u mnogim oblastima fizike i tehnike. Nobelovu nagradu je dobio sa velikim zakašnjenjem, više od 40 godina posle najvažnijih otkrića, a razlog nije bio naučni, već politički.
Pjotr Kapica je veoma zanimljiva ličnost u naučnom i privatnom životu.
U „zlatnom kavezu”
Kapica je rođen 1894. godine u gradu Kronštatu, na ostrvu Kotlin, nedaleko od Sankt Peterburga. Njegov otac je bio inženjerijski general, a majka učiteljica. U gimnaziji se, kao i Mendeljejev, mučio sa latinskim jezikom, pa je prešao u drugu školu. Već kao student Elektromehaničkog fakulteta u Sankt Peterburgu ispoljio je izuzetne sposobnosti u fizici, gde je pod mentorstvom izvanrednog fizičara Abrama Iofe publikovao zapažene naučne radove. U toku Prvog svetskog rata Kapica je bio mehaničar i vozač Hitne pomoći transportujući ranjenike na frontu. Godine 1919. diplomirao je na Elektromehaničkom fakultetu u Petrogradu. U to vreme je vladala epidemija španskog gripa, pa je Kapica doživeo porodičnu tragediju: ostao je bez oca, supruge i dvoje dece. Kasnije je ponovo zasnovao porodicu, a supruga mu je bila ćerka slavnog brodograditelja Alekseja Krilova. Kapičin mentor je želeo da mladi talentovani fizičar nastavi školovanje na Zapadu u nekoj prestižnoj školi, ali u to vreme u Sovjetskom Savezu to nije bilo lako ostvarljivo. Zahvaljujući zalaganju Maksima Gorkog, Kapica je upućen u čuvenu Kevendiš laboratoriju – „kovačnicu nobelovaca – kod slavnog fizičara Ernesta Raderforda u Kembridžu. Međutim, nije bilo lako ući u laboratoriju čuvenog nobelovca.
– Ne mogu vas primiti, puno je osoblja. U laboratoriji već ima tačno trideset i jedna osoba – bio je odlučan Raderford. Oštroumni Kapica se nije predavao:
– Recite mi, molim vas, profesore, kolika je greška u vašem radu?
– Pet do sedam procenata, ne znam šta je tačno u pitanju?
– U tom slučaju, mogli biste dozvoliti sličnu grešku i u zapošljavanju – u mom slučaju!
Raderford se nasmejao u sebi: „Čak i ovde postoji trijumf misli, sposobnost da se sve predvidi, u redu, ostanite! Ali ako se umesto naučnim radom bavite komunističkom propagandom, neću to tolerisati!” U početku Raderfordov odnos prema Kapici je bio rezervisan zbog antagonizma prema ljudima iz komunističke zemlje. Ubrzo je Kapica zadobio poverenje Raderforda, koje je preraslo u blisko prijateljstvo. Istraživanja koja je Kapica sproveo u ovoj laboratoriji u oblasti magnetnih polja doneli su mu svetsku slavu. Sledio je doktorat na Univerzitetu u Kembridžu, pozicija zamenika direktora u laboratoriji, otkriće fizičkog zakona koji je nazvan po njemu, proizvodnja tečnog helijuma sa instalacijom koju je on osmislio, članstvo u Akademiji nauka SSSR-a i u Kraljevskom društvu u Londonu. U toku svoje bogate karijere dobio je mnogobrojna druga sovjetska i međunarodna priznanja, između ostalih i članstvo u SANU.
Do 1934. godine Kapica je živeo u Engleskoj i redovno dolazio na odmor ili je držao predavanja u SSSR-u. U toku jedne njegove posete Moskvi, njemu nije odobreno da se vrati u Englesku. Vlada je uvidela njegov veliki potencijal i želela je da on svoj naučni rad nastavi u domovini. Kapica se u početku teško mirio s tom odlukom, jer je u Kembridžu imao razrađenu laboratoriju i istraživački tim, svoj raj. Međutim, Sovjetska vlada je osnovala Institut za fizičke probleme pri Akademiji nauka i Kapica je imenovan za direktora instituta. Sovjeti su otkupili njegovu englesku laboratoriju i stavili mu na raspolaganje. Kapica je u šali govorio da živi u „zlatnom kavezu” – nije potpuno slobodan, ali ima sve uslove za rad. Iako je dobio Nobelovu nagradu upravo za rad u oblasti niskih temperatura, u poznijem dobu pokazao je izuzetnu intelektualnu svežinu i spremnost da istražuje potpuno nove naučne oblasti, posebno termonuklearne reakcije. Zato se očekivala njegova saradnja u projektu atomske bombe, ali je on odbio, zbog čega je duže vreme bio u kućnom pritvoru. Često je sam osmišljavao i konstruisao aparaturu. Jedan od njegovih principa bio je: „Ako ne možeš da kupiš instrument – napravi bolji.” Mnogi njegovi uređaji i instrumenti bili su ispred tog vremena.
Kapica se spominje u mnogim anegdotama i legendama. Kada ga je firma „Simens” pozvala da popravi važan elektromotor, obećavši nagradu od 10.000 maraka, on je to jednim udarcem čekića popravio. Firma je zatražila račun. Račun je isporučio: „Jedna marka za udarac čekićem i 9.999 maraka za znanje gde treba udariti čekićem!”
On je bio jedan od retkih naučnika koji je smeo više puta da protivreči Staljinu. Kada je poznati fizičar Lev Landau uhapšen Kapica je pisao direktno Staljinu tražeći njegovo oslobađanje. Iznenađujuće, Landau je pušten iz zatvora, što je u to vreme bio veoma redak slučaj. Ova epizoda je doprinela Kapičinom ugledu ne samo kao pioniru fizike niskih temperatura već i kao hrabrom čoveku snažnog karaktera, koji je umeo da balansira između nauke i politike.
Život i rad Kapice, patriote i kosmopolite, trajao je u društvu i vremenu burnih istorijskih događaja, a njegova istraživanja i otkrića, oslonjena na snagu eksperimenata, proširila su saznanja i vidike fizike, ostavivši dubok trag u svetskoj nauci.
Dvostruki nobelovac
Još jedan nobelovac je održao datu reč. Amerikanac Džon Bardin (1908–1991) je jedina osoba koja je osvojila dve Nobelove nagrade za fiziku. Uprkos tragičnom gubitku majke u 11. godini, Bardin je završio srednju školu sa 13 godina i postao student dve godine kasnije. Studirao je kod najistaknutijih naučnika te generacije, koji su bili dobitnici Nobelove nagrade (Hajzenberg, Dirak i drugi). Doktorirao je matematičku fiziku na Univerzitetu Prinston. Prva Nobelova nagrada Bardinu i njegovim kolegama dodeljena je za pronalazak tranzistora, a druga za razvoj mikroskopske teorije superprovodljivosti. Tokom dodele prve Nobelove nagrade, švedski kralj Gustav Šesti Adolf je prekorio Bardina što je na ceremoniju doveo samo jedno od svoje troje dece. Naučnik je odgovorio monarhu da kada sledeći put dobije Nobelovu nagradu dovešće sve troje dece. Kralj se nasmejao, misleći da je to šala. Ali u svakoj šali ima i malo zbilje, ispostavilo se da je fizičar bio ozbiljan: Šesnaest godina kasnije održao je datu reč, dobio je drugu Nobelovu nagradu, a ceremoniji su prisustvovala sva njegova deca.
Briljantni naučni uspesi Pjotra Kapice i Džona Bardina pokazuju da nauka ume da nagradi samopouzdanje koje se oslanja na istinski talenat, istrajnost i motivaciju. Njihove date reči nisu bile puka hrabrost, već odraz dubokog uverenja u značaj sopstvenog rada – uverenja koje je istorija na kraju i potvrdila.
Izvor: Magazin Politika
