Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за мање од мјесец дана, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. 20. Мундијал играо се у Бразилу, земљи која је освојила највише свјетских титула, али која у овој ротацији својих фудбалских звијезда није имала тим за велика дјела. Ипак, домаћин се надао чуду домаћег терена, и готово да су успјели. Стигли су до полуфинала, и дефинитивно ушли у историју, али не као шампиони, него као власници најтежег пораза домаћина мундијала икада, и највећег пораза неког тима у мундијалском полуфиналу. 1 :7 пораз од Њемаца, јесте нешто што ће ући у анале спорта и што ће тешко, икада, наћи своје задовољавајуће објашњење. Изузев оног да се балон бразилских емоција толико надувао у полуфиналу, на корак од титуле, пред домаћим навијачима, да су Милер и Клосе својим раним головима на том мечу направили такав прасак негативних емоција, који је збиља просјечни тим Бразила, одувао са терена и у наставку смо гледали нестварни хорор, голеаду и мрежи домаћина, каквих више нема ни на тренинзима нижеразредних екипа. Једна ствар је ипак добра: овај дебакл Бразила је показао како фудбал и даље ипак играју људска бића, створења са емоцијама, и како на тако високом такмичарском нивоу (полуфинале СП) ипак, још увјек, нема намјештаљки. Њемци су, ни криви ни дужни, прошли у финале, и тамо одиграли још један велики меч против Аргентине. А он је (као и финале у Јужној Африци) ријешен у продужецима, а прије пенала, голом Марија Гецеа, до тада просјечног њемачког фудбалера, који је, ето, ушао у историју, међу саме великане (Роси, Кемпес, Зидан, Роналдо, Марадона…) који су, једним својим шутем или потезом, ријешили питање новог првака свијета.
Ово је други шампионат свијета који је (послије 1950.) организовао Бразил, и поново је домаћин остао без трофеја, као и тада (чувени „Мараканацо“ – пораз од Ургугваја на Маракани у одлучујућем мечу за титулу). Ово је, истовремено био по Бразилце, болни реванш Њемаца за пораз у финалу 2002., и коначно 4. свјетска титула за Њемачку, чиме је стала на диобу дугог мјеста са Италијом, на вјечитој табели фудбалских репрезентација.
Мундијал 2014. поред екипе домаћина, има још једног трагичара. Лео Меси је успјешно, уз велики лични играчки печат, довео екипу Аргентине до финала Мундијала. За разлику од Јужне Африке и Марадоне залуталог на селекторској столици, сада је екипу са клупе водио Алехандро Сабеља, стари Месијев тренер и пријатељ, велики професионалац. Имали су лаку групу, али три респектабилна противника у нокаут-фази (Швајцарску, Белгију и Холандију) и од свих су, бар за нијансу, били бољи. И играчки и резултатски. Поред Месија, ту су били Ди Марија, Агуеро, Игуаин, Лавеци… са својих 26/27 година. Најбоља фудбалска доб. У самом финалу се, играчки речено, није могло разлучити ко је бољи? Њемци су имали стативу и у појединим моментима више од игре, а Аргентина поништен гол због офсајда, промашен чисти зицер Игуаина, али и промашен зицер искоса са лијеве стране Леа Месија. Позиција из које обично не промашује. Али сада, у финалу које му се смијешило као побједничко, промашио је. Погодио је Геце 7 минута пред крај продужетака у финалу, и тако оставио, чини се, бољи тим без титуле. Меси је проглашен за најбољег играча овог првенства, али то није било оно што су он и његови саиграчи жељели. Судбина ће бити стрпљива са њима али и они са њом. Меси и Ди Марија ће сачекати своје (34/35 г) позно доба каријере, да би у Катару освојили оно што им је, по много чему, припадало већ овог бразилског љета.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2010. Први пут у историји – Шпанија!
Толико о трагичарима….
Али ако Бразил и Аргентина, уз све успјешне кораке и мале побједе, нијесу постали јунаци овог мундијала на њиховом континенту, то јесте била репрезентација Њемачке, која је коначно крунисала врло добре игре у посљедњој деценији (финале ЕУРО 2008, полуфинале ЕУРО 2012; треће мјесто на мундијалима 2006 и 2010). Све то под вођством изузетног Јоакима Лева, који је имао безгранично повјерење своје федерације, и одријешене руке да од Мундијала 2006 (гдје је био асистент Клинсману) па потом пуну деценију као први селектор, јури трофеј најбољег на свијету. Болна смјена генерација је постигнута, па је тим који је испадао у групној фази ЕУРО 2000 и ЕУРО 2004, коначно постао опасна такмичарска дружина: Милер, Крос, Кедира, Озил, Швајншрајгер, Ширле, са Нојером на голу и искусним Клосеом и Хумелсом, дјеловали су као тим који се никога не боји. И ето то се све поклопило на овом бразилском Мундијалу. Заслужили су титулу и зарадили је. Опет су откључали па закључали Роналдов Португал (4:0). Преживјели су нападе двије изврсне афричке екипе Гане (2:2 у групи) и Алжира (2:1) у осмини-финала. Уштоповали Бенземину и Погбину Француску (1:0 у четвртфиналу), и коначно били успјешнији и од Бразила и од Аргентине. Шта ћеш више од фудбала?
Свијетло лице овог Мундијала био је Колумбијац Хамес Родригез, као најбољи стријелац такмичења са 6 голова, од којих онај дат Уругвају у осмини-финала, ваљда спада међу најљепше мундијалске голове икада. А заблистала је и екипа Костарике која је у групи била прва испред Уругваја, Италије и Енглеске (!), а онда на пенале избацила Грчку и опет на пенале, испала од Холандије у борби за историјско полуфинале(!!).
Обрукали су се већ поменути Италијани и Енглези, испадањем већ у групној фази, али нијесу се прославили ни Холанђани, који јесу декласирали актуелног првака Шпанију са 5:1, на почетку Мундијала, и тако им се осветили за Јоханесбург 4 године раније (што је Шпанце дестабилизовало, па су и они испали у групи), али су одиграли тако калкулантски и против Костарике, и против Аргентине у полуфиналу, да нико није жалио што овај екстра-тим са Робеном, Снајдером, Ван Персијем, Депајом није ушао у ново, друго за редом свјетско финале.
