Пише: Татјана Лазаревић
Владика швајцарски Андреј Ћилерџић – рођен у дијаспори, одрастао између немачког и српског света, замонашен у Дечанима и формиран у Призренској Богословији, некадашњи викар патријарха Павла – поново је на Косову. Враћа се међу манастире, али пре свега међу људе, носећи искуство живота између Запада и Косова. Његова кључна порука остаје једноставна, али захтевна: без покајања, међусобног уважавања и спремности да се прихвати други – нема ни суживота, ни будућности.
Владика швајцарски Српске православне цркве Андреј Ћилерџић посетио је поново Косово. Обилази манастире, цркве и вернике – пре свега у Грачаници и Ораховцу, али и широм Епархије рашко-призренске.
Реч је о архијереју који се деценијама враћа овим просторима, упркос томе што је рођен и одрастао у дијаспори, и који, како сам каже, редовно долази како би „помогао да се слика о ситуацији Срба увек налази у правој светлости“.
Његов долазак није само пасторални, већ и лични – јер је, како сведочи његова биографија, дубоко везан за Косово и метохијску равницу. Замонашио се у манастиру Високи Дечани, живео и школовао се у Призренској богословији, а потом био и викарни епископ патријарха Павла. Пут од немачког детињства до косовских светиња обликовао је једног од ретких епископа који Косово не посматра са дистанце, већ из искуства живота у њему.
А управо у тим тренуцима, како каже, долази и до најдубљег личног сусрета са тим простором:
„Ја сам спавао прексиноћ у Грачаници. Када ујутру у шест сати видите монахиње поред фресака из 14. века, из времена краља Милутина, ја сам се осећао толико оснажен да се сада радујем када настављам мој живот у Швајцарској – ја ћу још више бити мислима на овим просторима.“
Долазим редовно – јер то дугујем и месту и људима
Владика Андреј о својим доласцима на Косово говори без драматике – као о обавези која се подразумева:
„То је за мене уопште најмањи проблем да долазим редовно авионом из Цириха у Приштину и да посетим наше манастире, наше цркве, наша гробља, наше великодостојнике, нашега владику Теодосија… и ако могу и по неку амбасаду да посетим, представнике дипломатског кора, тако да помогнем са своје стране да се слика о ситуацији Срба увек налази у правој светлости и да се укаже на потребу унапређења благостања нашег српског народа на овим просторима.“
Ипак, осврће се и на симболику простора у који долази:
„Друга ствар што ми, искрено, морам да кажем смета, што се тај аеродром зове Адем Јашари. Ја сам о томе читао нешто, да чак и у западним круговима цела та ствар око тога Адема Јашарија није сасвим јасна и да је велико питање да ли он заслужује то име, с обзиром на то што стоји иза његове личности, да то добије тај аеродром.“
На питање дали зна да је Јашаријев лик и дело неупитан за Албанце, владика швајцарски одговара контра-питањем:
„А шта мислите како сам се ја осећао 1980. кад сам дошао у Београд, да чујем од мојих комшија, мојих најближих, да је Тито отац наше нације? Не можемо се лагати. Све што се данас дешава, то су све последице…“
Додаје да је свестан „где смо“ и да сада нема назад – „али шта ће бити за 20 година, ми то не знамо.“
И упркос свему, враћа се на оно што сматра кључним:
„Мора човек да све прихвати данас, да све понуди за међусобно разумевање… да покушамо ту идеју симбиозе и благостања и интеграције да спроведемо како знамо и умемо.“
Косово: „распеће велико“ и врхунац једне цивилизације
„Косово за мене значи распеће велико, Видовданска битка и потом, 500-годишње турско ропство и проблеме нашег народа, страдање и патње нашег народа… Да није тога било, погледајте колико у Енглеској милиона има, и ми бисмо имали толико милиона. То је чињеница.“
Али у истој мисли отвара и другу, готово супротну слику – ону о врхунцу:
„Имали смо велики успон, толико лепих манастира овде о којима се људи данас изражавају са највећим дивљењем, како је то некада изнедрила наша цивилизација – онолико лепи манастири као што су Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка и испосница Светог Петра Коришког…“
„Косово за мене значи симбол једне велике трагедије, јер имали смо велики успон, толико лепих манастира овде о којима се људи данас изражавају са највећим дивљењем, како је то некада изнедрила наша цивилизација – онолико лепи манастири као што су Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка и испосница Светог Петра Коришког, овде и друге светиње“.
Света Гора и Косово – једно у другом
Један од најличнијих делова његовог сведочења враћа га у рану младост и први сусрет са православним светом. Косово је, како каже, најпре препознао – на Светој Гори. Дечак православног свештеника у емиграцији и Немице, вођен је на светогорске манастире и цркве.
„Знате шта је мене као дечака фасцинирало? Копија Косова, а то је Света Гора. Ко је посетио Свету Гору, ко је посетио манастир Хиландар, он види да је то исто. Косово је у ствари једна потпуна мала Света Гора, или је Света Гора једно мало Косово, зато што и тамо није само једна нација…“
Управо тај доживљај – сусрет са Хиландаром, фрескама, наслеђем Немањића – био је, како каже, преломни тренутак:
„…Тада сам се толико дивио… тако да је несумњиво посета Светој Гори допринела да заволим много више и да ме то интересује, тако да сам се после определио да студирам теологију… и то у Србији, да бих што боље учио наш српски језик.“
Пут од дечака из Немачке до монаха у Дечанима данас се затвара у његовим повратцима Косову, које више не посматра као историју, већ као лично искуство – живу историју коју носи са собом и враћа назад на Запад.
Патријарх Павле: „Ретко да ће се вратити такав човек“
О патријарху Павлу владика Андреј говори не само као о поглавару Цркве, већ као о човеку са којим га везује лично, студентско, црквено и радно искуство.
„Ми се још знамо из студентских дана. Он је био члан Синода, ја сам био студент теологије и председник студената Теолошког факултета. Свраћао сам више пута у Патријаршију док је био члан Синода и молио сам да он дође на Теолошки факултет и нама студентима да се обрати. Говоримо о ’81, ’82. и ’83. години.“
Касније га је, каже, патријарх Павле упутио и ка Призрену.
„Касније је он мене посетио и предлагао да једно извесно време после мојих студија проведем у Призрену. Ја сам то прихватио. То је било ’89. Онда сам дошао на четири године овде у Призрен.“
Када је Павле изабран за патријарха, сарадња се наставила у Београду.
„Он је у међувремену изабран за патријарха и он је за мене оформио једну канцеларију за иностране послове, пошто је он нормално као патријарх имао велику кореспонденцију са великодостојницима широм света. У његову канцеларију стизала је пошта огромног броја и са различитих адреса. Ја сам то њему све сређивао, преводио, припремао одговоре на та писма заједно са њим. Није то био само патријарх, већ сви епископи у Синоду, то је било једно врло срећно време.“
Владика Андреј га памти као дипломату, али и као духовног оца народа.
„Доживео сам га као патријарха, као великог дипломату, као великог оца нације свакако, као врло атрактивног саговорника са великодостојницима из политичког живота који су њега ценили, али доживео сам га исто и као духовног оца Србима у Београду. Он се, рецимо, у Београду возио јавним превозом, што је оставило на Србе велики утисак.“
И управо у тој једноставности, каже, била је његова снага.
„Од понедељка до петка он се бавио свакодневно оштрим административним пословима, али празником, суботом и недељом, он је ишао по Београду, Земуну и Новом Београду да опслужује лично, да предводи свете литургије и тамо је увек ишао јавним превозом. Ретко да ће се вратити такав човек, јер је умео својим животом да сједињује и старо и ново. Дакле, није био човек крајности.“
Меркел и вест из Немачке: „Остао сам без текста“
Један тренутак после смрти патријарха Павла посебно му је, каже, показао колики је траг он оставио и изван Србије.
Неповерење међу Србима на Косову: Две реалности, без јасног пута напред
„Морам да вам кажем, ја сам рођен у Немачкој. Остао сам без текста 2010. године, када сам случајно увече слушао дневник првог програма немачке телевизије на којој се појавила канцеларка Ангела Меркел и прекинула неку конференцију за штампу и изјавила за дневник ове речи: ‘Желим овим путем да изјавим Српској православној цркви и српском народу моје искрено саучешће поводом упокојења патријарха Павла.’ Ја сам остао без текста. Ја сам мислио да не чујем добро.“
Касније је, каже, разумео да то није било случајно.
„Касније сам видео да је то потпуно нормално, зато што је патријарх и на амбасаде у Београду оставио тако снажан утисак да су те амбасаде својим владама то јавиле – има један човек овде који је необичан.“
За владику Андреја, то је био тренутак потврде Павловог дела.
„Тако да тада су ми се отвориле очи. Његов рад, он је био тамо присутан и људи су знали да у Београду постоји један човек великог духовног профила, који је учинио много доброг, који има тај дух покајања о којем смо говорили и зато је за мене то била једна огромна сатисфакција својеврсна када сам то чуо, пазите, први дневник у 8 сати и канцеларка излази за микрофон и изјављује српском народу и СПЦ искрено саучешће.“
Владика Теодосије – „после патријарха Павла – морални ауторитет и дипломата на терену“
Говорећи о раду свог домаћина, владике рашко-призренског, владика Андреј не скрива да његово разумевање долази из личног искуства – из времена када су околности на Косову биле знатно теже него данас.
Сећа се једног од својих ранијих долазака, када је безбедносна ситуација налагала чак и полицијску пратњу:
„Ја сам био овде и у времену када је владика Теодосије још имао телохранитеље. Дошао сам у Грачаницу и Призрен, и речено ми је да мора да ме чека полицијска пратња. То ми се до тада никада није десило.“
Путовање кроз Косово тада је подразумевало и сусрете који су остали упечатљиви:
„У његовом аутомобилу седела су два телохранитеља – један Швеђанин и један Немац. Они су веома савесно бринули о његовој безбедности. Много смо тих дана обишли Косово и Метохију.“
Један од тих сусрета добио је касније и трагичну димензију:
Од Брисела до Бањске и назад: „Срби на КиМ у раљама косовског правосуђа“
„Касније сам чуо да је један од њих убијен у Немачкој. То ме је тешко погодило. Био је бивши телохранитељ берлинског градоначелника, и остао ми је у сећању.“
Управо кроз таква искуства, каже, јасније сагледава сложеност улоге епископа на Косову.
„Видео сам да владика Теодосије и те како мудро спаја пастирске, епархијске и литургијске обавезе са својом дипломатском улогом. Он има огромно искуство и води се оним – ‘иди мудро, не погини лудо’.“
Његов приступ описује као одмерен и промишљен: „Врло лепо, одмерено, без икаквих провокација, са дубоким познавањем прилика.“
Посебно наглашава везу између Цркве и народа:
„И владика Теодосије, и свештеници, и црквене управе – сви су они израсли из самог народа. Не познајем ниједног свештеника на Косову који није израстао из народне душе. Како онда могу бити у сукобу са народом? Они знају шта значи народна душа.“
Улогу Цркве види управо у томе да ту везу продубљује:
Црква треба да обогати народну душу, да у њу уноси што више лепога, љубави и наде
Додаје да са владиком Теодосијем одржава блиске контакте, и о њему има само лепе речи:
„Косово после патријарха Павла није могло да има бољег наследника од њега. То ћу вам отворено рећи.“
Подсећа и на период када је Теодосије истовремено водио две епархије:
„Он је једно време био администратор Нишке епархије. Могао је да остане тамо, али није. Остао је овде.“
У тој одлуци види кључну поруку:
„Зашто није остао у Нишу? Зато што воли овај народ и овај изазов – да ли можемо да поправимо ситуацију у коју нас је историја довела.“
Владику Теодосија описује као личност са великим моралним ауторитетом: „Он за мене остаје велика морална личност, велики морални капитал. Ја мислим да већег јунака после патријарха Павла овде нисмо видели.“
„Видим га као великог дипломату који може да допринесе бољем животу на Косову и евентуалном повратку нашег народа.“
Носе ли Срби на Косову данас тежи крст него раније?
Говорећи о положају Срба на Косову данас, али и о судбини оних који су га напустили, владика Андреј не даје једноставан одговор – већ указује на сложеност терета који овај народ носи, између жеље за повратком и реалности свакодневне несигурности.
Из личног искуства сусрета са расељенима, али и онима који су остали, отвара питање које остаје без коначног одговора:
„Увек сам се питао да ли би се тај народ вратио на своја огњишта. Мислим да би – али не могу да изложе своје породице опасности.“
У тој реченици, како се може ишчитати, сабрана је и дилема читаве једне заједнице – између припадности и безбедности, између сећања и будућности. Повратак, сугерише, није питање воље, већ околности.
Управо зато, наглашава, улога Цркве и епархије превазилази искључиво духовни оквир – она постаје и ослонац, и глас, и мост између народа и будућности коју тек треба изградити.
„Владика Теодосије не може бити бољи представник за све оно што је потребно да наша будућност овде на Косову буде исправна и праведна – и када кажем праведна, да то важи за све који живе на овим просторима.“
У тој поруци, која превазилази искључиво српски оквир, владика види једини одржив пут – праведност која не искључује, већ укључује, и која би, како имплицира, могла да буде одговор и на питање тежине крста који се данас носи.
Покајање као услов суживота – „без тога нема ни разговора“
Говорећи о односима међу људима на Косову, владика Андреј инсистира на појму који, како каже, стоји у самом темељу хришћанства – покајање.
Његово разумевање тог појма није апстрактно, већ практично и готово друштвено оперативно:
„Покајање је да увиђамо да морамо да се променимо, да учимо, да живимо са другима, без обзира да ли је он друге вере, друге нације, друге културе, другог језика, него потпуно прихватајући њега као свога ближњега.“
У његовом тумачењу, покајање није лична емоција нити пука религијска категорија, већ процес који подразумева сталну промену и однос према другоме. Управо ту види кључ за било какав покушај суживота:
Покајање значи стално пружати руку ближњему
Али тај позив није једностран нити лак. Он подразумева и спремност да се преиспита сопствена историјска улога:
„Питање је да ли ми умемо, као српски народ, да испоштујемо мањине… мислим да је то нас доста коштало.“
Призрен: Прича о опроштају која се памти
Један од најупечатљивијих тренутака које владика Андреј издваја враћа га у деведесете године у Призрену.
„Кад увече отац ректор куца на врата и каже да дођете у зборницу. Дошао сам у зборницу и видим три одрасла Албанца и једног дечака, и препознајем дечака… Каже један од старијих Албанаца: ‘Господине, у име Бога Исуса опростите нам.’ Ја кажем: ‘Ко сте ви?’, а видим младић ми је познат из Фолксвагена. Каже: полиција тражи овог, зато што ви сте пријавили ову таблицу, и ми вас молимо да повучете ову тужбу.“
На молбу тадашњег ректора, тужбу је повукао. Али оно што је остало, како каже, јесте нешто друго:
„А ово што нећу никада заборавити, то је та љубав тих Албанаца и та срамота коју су они донели у зборницу богословије – да траже опроштај.“
Радије ћу са таквима да живим, и то ћу свима рећи, него са неким другим који немају никаквог покајања
Поруке: Између искуства и опомене – од Приштине до Београда и Запада
Говорећи о односима у региону, владика Андреј издваја неколико кључних порука.
Албанцима поручује: „Ми Срби и Албанци имамо разлог да заједно функционишемо… и да се уважавамо узајамно…“
Београду: „Да се у парламенту слажу… да кроз поверење, без вређања, се саслушају… и да се ту дође до закључака шта је најбоље за просперитет српског народа.“
Нека будем утописта, али ја верујем у парламентаризам… избори морају да буду фер
За међународну заједницу има најдиректније поруке:
„Разочаран сам односом према Србима, зато што је наш народ у 20. веку носио велики крст и велику патњу, био нападнут, окупиран и увучен у конфликте и грађански рат. Мислим да међународна заједница то није довољно имала у виду, а данас једнострано стаје на страну једнога – то се мени не свиђа и не може да донесе праведну будућност.“
Између Швајцарске и Косова – исти дух, различит свет
Иако делује у Швајцарској, владика истиче трајну повезаност са Косовом.
Милорад Дурутовић: Између светог и профаног – „Косовски циклус“ Николе Завишића
„Када кажемо рашко-призренска епархија, ја овде гледам на манастире из 13. века, 14. века о којима су трагови данас видљиви. Ми се тамо дивимо овој епархији овде, ми се дивимо овим просторима. Када улазимо у цркву у Грачаници, када улазимо у Богородицу Љевишку у Призрену, када улазимо поготово у манастир Дечани, а шта тек да кажем за Пећку Патријаршију“, надахнуто говори.
„Ми дишемо тамо овим духом са ових простора и усклађујемо мало наш живот тамо угледајући се на ову епархију овде. Зашто? Јер и ми морамо тамо да градимо цркве и преуредимо цркве, али никада нећемо постићи тај домет који је постигнут овде на Косову и Метохији“.
Додаје и да та веза није само симболична, већ и свакодневна:
„Ми се молимо Богу за рашко-призренску епархију и за народ који је остао овде на Косову и Метохији. Ту постоји једна јектенија коју изговарам за многострадални напаћени народ наш на Косову, да га Господ Бог сачува и да га унапреди у свакодневној бризи и да га узме у заштиту. Молимо се Богу тамо. Наши одбори тамо и наши свештеници који су тамо могу да вам кажу да су свакодневно у мислима са рашко-призренском епархијом.“
Између два света у којима живи и делује, настоји да их повеже – кроз веру, искуство и дијалог.
Извор: КоССев
