Пише: Зоран Јанковић
На основу проучавања његовог развоја ми знамо да фашизму није потребан никакав спектакуларан ‘марш’ на главни град да би заживео – за то су довољне наизглед помирљиве одлуке да се толерише безакоње према националним ‘непријатељима’. Роберт О. Пакстон, Анатомија фашизма, превео Жељко В. Митић; ПинеТрие, Београд, 2026.
Судећи по ономе што краси огроман део понуде овдашњих издавача, живимо окружени све самим непоновљивим, врхунским, несвакидашњим… издањима. Међутим, здрав разум нас нужно нагони на помисао да, ако је ама баш све непоновљиво, врхунско, несвакидашње, сва је прилика да готово ништа или јако мало тога то заиста и јесте. Слично томе, крцкамо егзистенције у друштвима у којима се свако мало посеже за перолаким значењем фашизма, испражњеним од садржине, што нас може навести на помисао да, ако је све фашизам, ако све у трену може бити проглашено фашизмом, онда стварног фашизма, можебити, и нема. На споју та два феномена из домена стварносног угнездио се свеукупни утисак о студији Анатомија фашизма аутора Роберта О. Пакстона. Врхунска и несвакидашња књига која се, свеобухватно, бави прекопотребним настојањем да се што јасније и прецизније мапирају и установе природа и непобитна срж фашизма.
Домети које Пакстон остварује још су импресивнији када их сагледавамо с гледишта амбивалентне, елузивне и крајње дискутабилне 2026. године, која је показала да се и већ добрано замућена вода може замутити још више, а то се одразило и на увек присутну склискост терена по коме се крећу сви они који настоје да означе тачне, а не само терминолошке и значењске границе фашизма. Ова Пакстонова студија објављена је почетком јесени 2004. године те, природно, у њој нема одвећ брзих и одвећ лаких потеза, нити разметљивости која “краси” и оптерећује многе текстове у последњих десетак година. Пакстон креће, чини се, јединим исправним и оправданим путем: он пружа тачан историјски контекст у којем се драматично рађа Мусолинијева фашистичка струја, уз мудро указивање на синхроницитете на другим европским адресама тог времена. Очекивано, али и неопходно, већ у “Уводу” наилазимо на увек добродошло подсећање, које, ето, већ на првим страницама сведочи о Пакстоновом интелектуалном поштењу, а које каже да је фашизам у својој протофази кретао од упадљивог “антикапиталистичког, антибуржоаског анимуса”. Пакстон наглашава да су “рани фашистички покрети разметљиво истицали свој презир према буржоаским вредностима”, нападајући “међународни финансијски капитализам готово подједнако жучно колико и социјалисте”. Међутим, аутор одмах потом указује и на то да, “кад год би фашистичке партије дошле на власт, не би учиниле ништа поводом спровођења својих антикапиталистичких идеја у дело, док су, с друге стране, крајње насилно и темељно спроводиле своје претње социјализму”. Ова тачка је изразито важна и у ширем смислу, јер указује на то да је ипак могуће, без одвећ брзих апологија наоко опречних идеолошких страна, извући тачне закључке, на пример да би данашња левица могла доста тога да добије уколико би недвосмислено признала како у идеји хришћанства, или у деистичком доживљају света, има пуно тога “левог”.
Након опсежног полазног поглавља, Пакстон креће предвидљивим али ништа мање учинковитим смером, пратећи логичку и идејну хронологију до последњих редова. Следе поглавља “Стварање фашистичких покрета” и “Укорењивање”, док средишњи део, очекивано, заузима преглед онога што ефектно описују већ и сами наслови два најопсежнија поглавља: “Преузимање власти” и “Вршење власти”, у којима аутор указује на ту нимало изненађујућу дискрапанцију између онога што се јавно заговара и обећава и онога што се, у ствари, заиста спроводи. У петом поглављу (“Вршење власти”), у пододељку “Природа фашистичке владавине: ‘двојна држава’ и динамична безобличност”, наилазимо и на ову опсервацију, која звучи прилично познато упркос различитом контексту: “Током своје дуготрајне борбе за превласт у оквиру фашистичке власти, паралелне организације, које су фашистичке партије развиле у периоду укорењивања, имале су сложене и недвосмислене улоге. Оне су биле од огромне користи фашистичком вођи који је радије из сенке поткопавао конзервативна упоришта уместо да их директно напада. С друге стране, оне су амбициозним радикалним милитантима понудиле аутономне изворе политичке подршке за оспоравање вођине апсолутне моћи.”
Два претпоследња поглавља (“Дугорочан исход: Радикализација или ентропија?” и “У другим временима, на другим местима”) суптилно, а фактографски и асоцијативно веома сугестивно, трасирају пут ка завршници у којој Роберт О. Пакстон окончава овај потпуно савршен круг, стављајући знак питања на све оно што је изградио у претходних четиристотинак страница. У завршној деоници и аутор и читалац, на тачки споја између “Опречних тумачења” и “Граница”, поново стижу до питања “Шта је фашизам?”. На том месту Пакстон јетко закључује да “фашизам из прве фазе постоји у свим демократским земљама, укључујући Сједињене Државе… На основу проучавања његовог развоја ми знамо да фашизму није потребан никакав спектакуларан ‘марш’ на главни град да би заживео – за то су довољне наизглед помирљиве одлуке да се толерише безакоње према националним ‘непријатељима’.” Уз опаску да у краћем делу који се тиче догађања у Југославији после 1991. године има извесног википедијски површног претрчавања до сигурног циља, ова књига је потпуни подвиг ума и духа, као и издавачке усредсређености и храбрости. Осим исцрпне библиографије (и других допуна) на седамдесетак страница, ту су и бројне фусноте, као и укупна брижљива организација текста, те Пакстонова концизност, консеквентност и артикулисаност.
Извор: Време
