Интервју: Валур Ингимундарсон, професор савремене историје на Универзитету Исланда
“Покушавајући да ублаже кризу, Данци и Американци су, уз учешће Гренланђана, ушли у преговоре. Данци су изјавили да је суверенитет Краљевине Данске црвена линија, али да су спремни да размотре појачано војно присуство САД на Гренланду”
Исланд је поднео захтев за чланство у Европској унији 2009, на врхунцу финансијске кризе. Ипак, приступни преговори су обустављени након што је влада десног центра дошла на власт 2013. године, иако захтев никада није формално повучен. Међутим, од децембра 2024. године, проевропске партије унутар коалиционе владе реактивирале су ово питање, а референдум о наставку преговора заказан је за 29. август 2026. Да ли ће Исланд постати 28. чланица ЕУ или пак 29, уколико Црна Гора приступи раније?
О томе, као и о односима САД и Европе, те питањима Косова, Русије и Гренланда, разговарамо са Валуром Ингимундарсоном, професором савремене историје на Универзитету Исланда. Он је недавно у Београду учествовао на конференцији о успону цивилизацијских држава, коју су организовали Центар за британске студије Факултета политичких наука и ЛСЕ ИДЕАС.
“ВРЕМЕ”: Према најновијим истраживањима јавног мњења, 54 одсто Исланђана је против уласка у ЕУ, док је 46 одсто за. Опозиција је једногласно против. Зашто?
Валур Ингимундарсон: Многи не виде јасан разлог за придруживање јер Исланд већ има блиске структурне везе са ЕУ. Део је Шенгена и Европског економског простора, што му омогућава приступ јединственом европском тржишту. Ипак, задржава потпуну контролу над својим рибарством – традиционалном окосницом своје економије – јер није део заједничке рибарствене политике ЕУ. Поред тога, Исланд би био нето уплатилац у буџет ЕУ, будући да по богатству по глави становника и укупном животном стандарду спада у сам врх европских економија.
Од Брисела до Бањске и назад: „Срби на КиМ у раљама косовског правосуђа“
Поборници чланства у ЕУ, насупрот томе, тврде да је инфлација на Исланду обично виша и да каматне стопе остају високе јер земља није део еврозоне. Такође истичу да у економској политици нема довољно дисциплине. Међутим, Исланд је традиционално радије толерисао вишу инфлацију него ризиковао високу незапосленост. Тренутно незапосленост износи око 5–6 одсто, али то несразмерно погађа имигранте, док су рођени Исланђани готово у потпуности запослени.
Наравно, ту је и питање суверенитета. Неки страхују да би Исланд морао да се одрекне дела контроле над рибарством и изразито протекционистичком пољопривредом уколико би ушао у ЕУ. Ипак, ЕУ је до сада јасно наговестила да је спремна да разговара о одређеним изузецима. Исландска министарка спољних послова Торгердур Катрин Гунарсдотир (Þorgerður Katrín Gunnarsdóttir) већ је изјавила да Исланд не би приступио ЕУ уколико би то подразумевало препуштање контроле над морским природним ресурсима Европској унији.
Геополитика игра кључну улогу у одлуци исландске владе да ове године распише референдум, иако до сада није имала истакнуту улогу у дебати о приступању ЕУ.
Делује да за разлику од остатка Европе, на Исланду не постоји осећај безбедносне претње?
Нема директних страхова јавности за безбедност. То је углавном зато што је Исланд географски изолован и нема копнене границе. Из тог разлога владе су увек пазиле да не стварају панику или лажни осећај узбуне, док су истовремено настојале да пошаљу поруку како “морамо бити свеснији онога што се дешава око нас”.
Што се тиче претњи Трампове администрације о анексији Гренланда, евроскептици су склони да их умањују, али су они који подржавају приступање ЕУ настојали да истакну њихов значај. Међутим, влади су везане руке јер Исланд има одбрамбени споразум са Сједињеним Државама заснован на Северноатлантском уговору. Иако су Американци затворили своју базу 2006, обновили су војно присуство на Исланду након анексије Крима. С обзиром на историјски блиске односе са САД, влада не жели да се окрене искључиво Европској унији.
Мислите ли да ће Исланд на крају постати чланица ЕУ? И да ли би то требало да се деси?
Рекао бих да су шансе пола-пола. ЕУ има много проблема – то је подељена организација у којој се 27 земаља мора ускладити, а велике државе често диктирају агенду. Ипак, у тренутној ситуацији јасно постоји предност у изградњи ближих односа са Европом, јер се Вашингтон у великој мери више не сматра поузданим као пре. Оно што је у том погледу важно јесте посвећеност ЕУ владавини права и људским правима.
Неки делови Исланда удаљени су мање од 500 километара од Гренланда, који је најближи сусед Исланда. Амерички званичници често помињу могућност куповине или чак анексије Гренланда. Какав је став Исланда о томе?
Реакције су биле изузетно негативне, уз пуну владину и јавну подршку Гренланду. Одређену нервозу унело је неколико прилично бизарних инцидената. У свом говору у Давосу почетком ове године, када је изражавао жељу за стицањем те територије, Доналд Трамп је грешком четири пута рекао “Исланд” уместо “Гренланд”. Касније је објашњено да је председник направио лапсус. Затим је будући амерички амбасадор на Исланду, у разговору са америчким конгресменима, предложио да би Исланд можда требало да постане 52. америчка држава. Исланђани су поново били затечени. Брзо се извинио, објашњавајући своје опаске као шалу.
Први сабор на темељима манастира Убожац у Косовској Каменици
Уколико би САД покушао да војно анектира Гренланд, то би изазвало радикалну реакцију на Исланду. Убеђен сам да би се повела расправа о раскиду нашег одбрамбеног споразума. То би утицало и на саму апликацију за чланство у ЕУ. Једноставно речено, то би било прекретница у односима. Питање Гренланда је веома осетљиво. Ако погледате изјаве ЕУ о Гренланду, оне увек гласе: “Подржавамо право Гренланђана на самоопредељење и територијални интегритет Краљевине Данске…” Технички гледано, велики део Гренланђана на крају жели независност. Али отцепљење од Данске до сада није имало већинску подршку – јер 50 одсто буџета Гренланда долази из Данске. А Данци су увек били јасни: имате право да се отцепите – наравно, постоје процедуре – али тада ће субвенције бити прекинуте и бићете препуштени сами себи. Сада су се, међутим, Данци и Гренланђани знатно зближили услед америчког притиска.
Још једна занимљива ствар: покушавајући да ублаже кризу, Данци и Американци су, уз учешће Гренланђана, ушли у преговоре. Данци су изјавили да је суверенитет Краљевине Данске црвена линија, али да су спремни да размотре појачано војно присуство САД на Гренланду. До сада из ових преговора није произашло много тога, или бар није обелодањено, али је најављено да Американци сада желе да отворе још три војне базе на Гренланду.
Да ли су оне постојале током Хладног рата?
Да, две од те три базе биле су у функцији током дела Хладног рата, али САД их је напустио. Америчка војска је заправо присутна на Гренланду још од Другог светског рата. Одбрамбени споразум о Гренланду између Данске и САД склопљен је 1951. Тај споразум је мањкав јер не садржи клаузулу о раскиду. То ефективно значи да Американци могу остати тамо колико год желе, јер обе стране морају да се сагласе да би се споразум раскинуо. У њему се наводи да ће споразум остати на снази све док је на снази Северноатлантски уговор.
Поменули сте да би амерички напад или анексија Гренланда представљали прекретницу у међународним односима. Како мислите да би то утицало на односе САД и ЕУ?
То би створило тешку кризу унутар Натоа. Европске чланице Натоа би се знатно више зближиле. Следеће питање би било да ли би, с обзиром на то да је већина чланица Натоа у Европској унији, ЕУ требало да преузме безбедносну улогу коју традиционално има НАТО.
Писали сте о томе како Русија користи случај Косова да легитимизује своје војне интервенције и територијално ширење. Можете ли то да објасните?
Као што знамо, Русија је подржавала Србију у вези са Косовом, али је након сукоба у Грузији 2008. променила став и признала и Јужну Осетију и Абхазију као независне државе. Штавише, прихватила је западне аргументе коришћене у случају Косова – да је реч о хуманитарној интервенцији. Чак и када су им људи скретали пажњу: “Чекајте, не можете користити апсолутно исти аргумент у овој ситуацији”, одговарали су – “Не, ситуација у Јужној Осетији и Абхазији била је далеко гора.” Али ако је то био случај, зашто Русија није интервенисала много раније? Она је већ ефективно контролисала те територије с обзиром на то да је тамо присутна од распада Совјетског Савеза. Затим су у Украјини применили потпуно исти образац, почевши од Крима (2014), а потом инвазијом на Украјину 2022. године. Аргументација је употребљена тако да је прво проглашена независност на Криму, у Доњецку и Луганску, након чега су уследили референдуми о припајању Руској Федерацији.
Тамо су отишли и корак даље у поређењу са косовским преседаном. Као што се сећамо, косовским институцијама је било изричито и строго забрањено придруживање другој држави, конкретно Албанији. Затим су у другим регионима – Запорожју и Херсону – поступили нешто другачије. Нису прво прогласили независност, као што су учинили на Криму, већ су искористили референдуме као изговор и за независност и за припајање Русији.
У којој мери мислите да ту заиста постоји паралела?
Када је реч конкретно о Украјини, мислим да нема никаквих паралела. Када је Међународни суд правде (МСП) 2010. године издао своје саветодавно мишљење о Косову, навео је да декларација о независности није била нелегална, у великој мери се ослањајући на Резолуцију 1244. Неуспех у постизању решења о будућем статусу Косова преговорима, што је резолуција захтевала, отворио је пут једностраној одлуци о независности. То у Украјини није био случај. Штавише, формално позивање Русије на мишљење МСП-а о једностраном проглашењу независности – како би се оправдала права народа “Донбаса и југа Украјине” на самоопредељење и припајање Русији након референдума у Херсону и Запорожју – само је ослабило њену правну аргументацију. Референдуми, који су организовани под војном управом, са пажљиво одабраним међународним посматрачима и уз искључење међународних организација, били су лишени сваког кредибилитета и легитимитета. Окупација коју изведе страна сила, чак и ако се правно камуфлира као “позив”, не даје право на трајни суверенитет над том територијом.С друге стране, када посматрате Јужну Осетију и Абхазију, то су били слични случајеви, јер су совјетски и југословенски системи управљања у суштини били слични. Ту се могу наћи ваљани аргументи за повлачење паралела. Запад инсистира на аргументу да је Косово sui generis (јединствен) случај, неупоредив са било којим другим. Тај аргумент је очигледно био начин да се избегне стварање нових проблема широм света. И управо је то увек била “Ахилова пета” западне аргументације – не то да на Косову није било озбиљних кршења људских права, већ то вештачко инсистирање на томе да је ово нешто потпуно јединствено и неупоредиво са било чим другим. То је било прилично проблематично тумачење ситуације.
Да ли Косово сматрате завршеном причом?
Није завршена прича, с обзиром на то да Србија не признаје Косово, а тај однос је нераскидиво везан за европске перспективе оба ентитета. Тек треба да видимо како ће се и када то решити. Имам утисак да тренутно на столу нема креативних решења која би могла да промене статичну динамику овог сукоба. Више од 100 земаља признало је Косово, али то не значи да ће оно добити место у Уједињеним нацијама све док се томе противе Кина и Русија. Због тога је ово питање и те како живо.
Управо сте говорили о цивилизацијским државама на конференцији на Факултету политичких наука у Београду. Можете ли да објасните шта су то цивилизацијске државе и како тај наратив утиче на међународне односе?
То је идеја коју све више промовишу пре свега државе попут Кине и Русије, а у одређеној мери и Индије. То подразумева да оне поседују богату цивилизацију која сеже стотинама или хиљадама година уназад и да их та историја чини засебном цивилизацијом, из чега произлази да не би требало да подлежу било каквим универзалним западним нормама. Другим речима, оне тврде: не би требало да пратимо западне путање, а свет би требало да буде организован око својеврсних цивилизацијских полова – једног западног, једног кинеског, једног руског и тако даље.
Ту наилазимо на контрадикторности. Да би то постигли, покушавају да контролишу националне и државне наративе, мирећи бројне недоследности. На пример, у Кини, влада покушава да споји конфучијанизам са марксистичко-лењинистичком доктрином. Реч је о веома различитим системима, са сасвим другачијим вредностима, иако се представљају као јединствена целина. Истовремено, Кина цени многе међународне институције створене након Другог светског рата под вођством Запада, јер од њих има користи.
У Русији је акценат на империјалном периоду – у комбинацији са оснивачким митом Кијевске Русије. Ипак, совјетски период, са својом интернационалистичком комунистичком идеологијом, тешко се уклапа у конструкцију јединствене руске националне цивилизације.
Наративи о цивилизацијским државама служе одбрани државних политика у Кини и Русији од западног универзализма, идеје да би сви требало да следе прописан пут демократије, људских права и томе слично. Они поручују: “Не, то нас не обавезује. Ми ствари радимо другачије.”
То укључује спајање будућности и прошлости на ретроградан начин – гледање уназад уместо унапред. Истовремено, то има унутрашњу функцију: то је алат за одржавање контроле “код куће”, алат који јача нелибералне и ауторитарне структуре унутар ових држава. Сједињене Америчке Државе су, под Доналдом Трампом, почеле да усвајају механизме ове “цивилизацијске реторике”. Оне опонашају кинески и руски дискурс говорећи Европи: “Желимо да оживимо Запад, а ви можете бити са нама или не морате.” То се савршено уклапа у нови амерички презир према међународним институцијама, као што су Уједињене нације. Међутим, тај аргумент је у супротности с логиком легитимитета саме ЕУ, чији је ауторитет везан за институционалне облике засноване на међународном праву и демократској процедури.
Извор: Време
