Пише: Редакција
Млади атлетичар из Подгорице Андреј Ђукановић представљаће Црну Гору на Олимпијским играма младих у Дакару. Вијест би, сама по себи, требало да буде повод за понос. Али један детаљ из телевизијског прилога учинио ју је и поводом за нелагоду. Андреј, наиме, свакога дана путује возом из Подгорице у Бар како би тренирао, јер главни град нема атлетску стазу.
Након што је телевизијски прилог постао виралан, услиједили су очекивани коментари: дивљење младићу и огорчење системом који лакше проналази новац за једновечерње спектакле него за спорт, образовање или здравље младих. И једно и друго је оправдано.
Али, иза те приче крије се и важнија лекција!
Ако бисмо поставили питање коме атлетска стаза у Подгорици, заправо, „није потребна“, одговор би, парадоксално, био — управо Андреју.
Јер он трчи и без ње.
Трчи упркос немару државе и града. Трчи снагом дисциплине која не чека идеалне услове. Трчи брже од времена које му је на располагању, па и сате у возу користи да учи школске лекције. У шали каже да на тренинг може закаснити једино ако воз закасни. Али он не касни. Према ријечима тренера, увијек долази први и одлази посљедњи.
Тако трче шампиони.
И баш зато остаје горак утисак оних који одлучују о овом граду. Јер овакви млади људи не би смјели бити доказ да систем функционише, него доказ колико се успјех у Црној Гори често осваја упркос систему.
Питање је само — можемо ли заувијек рачунати на генерације које ће властитом вољом прескакати и препоне и читаве градове, како би једног дана представљале своју државу.
