Пише: Станко Црнобрња
Феномен Мејерхолд је истински парадокс. Жели да укине професионалне глумце, а ствара једну од најпрофесионалнијих позоришних трупа у историји. Жели да позориште буде оружје револуције, а револуција га прождире.
Првог маја 1918. у Петрограду влада глад. Пите са коњским месом пеку се од тамног брашна. Кува се стара, камена вобла. Кувају се крље од кромпира. Купус се сматра срећом! Најстарија ћерка, Марија, која се преселила у Новоросијск још 1914. позива родитеље и сестре да се угоје павлаком, сиром и медом. Всеволода Емиљевича Мејерхолд не одлази – нема времена! Али шаље Олгу Михајловну и две млађе ћерке. Ускоро, Дењикинова војска улази у Новоросијск. Пресеца линију између породице и Всеволода Емиљевича. Међутим, и сам Мејерхолд убрзо запада на другу страну фронта. У позоришним борбама, подрива своје здравље и доктори га шаљу на Јалту, на лечење – баш пре него што ’белци’ заузимају Крим. Тако бољшевик Мејерхолд ’пада у руке белима’. „Каква је разлика где чекам хапшење?”, каже себи и узима турску фелуку до своје породице у Новоросијск. Тамо га, заиста, хапсе, али се према њему опходе благо. Ипак, био је истакнути режисер, у царским позориштима, пре револуције. Дају му књиге из библиотеке и дозвољавају му да режира представу у самом затвору. Да би укључио све затворенике – а има их педесет у ћелији – Мејерхолд бира изгужвaног „Бориса Годунова”.
Годину дана раније, 1917. у Михајловском позоришту – састанак градске интелигенције. Горки председава. Мејерхолд узима реч. Али уместо да говори о револуцији, изненада почиње да грди своје непријатеље, оповргава неправедну критику… Из публике вичу: „Престаните да перете веш! Коначно, дефинишите своју политичку позицију!” Али то је његова политичка позиција – да се бори против непријатеља авангардног позоришта – свим средствима. А за то је, у том тренутку, апсолутно неопходно бити бољшевик. Наравно, Мејерхолд се, готово први, од свих позоришних стваралаца, прикључио бољшевицима. Глумци одлучују да бојкотују пробе и представу „црвеног редитеља” – он проналази првог Црвеноармејца на улици и захтева да ухапси „непријатеље револуције” – млади Црвеноармејац једва успева да објасни Мејерхолду да за ту сврху треба позвати Чеку.
Комесар совјетских позоришта
У марту 1920. Црвена армија улази у Новоросијск и породица може да оде. На позив Луначарског, Всеволод Емиљевич одлази у Москву. Олга Михајловна са девојкама одлази кући, у Петроград. Претпоставља се да ће се ускоро поново сјединити. Ко може да замислити да ће, за неколико месеци, Мејерхолд срести фаталну Зинаиду Зоју Рајх? Нагло, након развода од Олге, готово прекида односе са ћеркама. Говори: „Не желим да ми се рађају унуци – не треба ми старост!”
Његов ученик Сергеј Ајзенштајн пише овако: „Срећа онима који су дошли у контакт са Мејерхолдом као магијом и чаробњаком позоришта. Тешко онима који су зависили од њега као човека.” А, у Москви, ову „тешкоћу” и „срећу” врло брзо у потпуности схватају. Све почиње тиме што Луначарски именује Всеволода Емиљевича за шефа Позоришног одељења Народног комесаријата просвете – нешто као комесар свих совјетских позоришта. Мејерхолд почиње да носи шињел, блузу, чакшире, војничку капу са закаченом фотографијом Лењина. Његова редовна фраза гласи: „Говорим вам у име револуције!” Усваја груби, нецеремонијални пролетерски стил. Пријатељи климају главом: „Само рођени глумац може тако добро да се уживи у улогу!” Не постоји други начин да се објасни како образован човек, из угледне породице, може једноставно да избаци балетског мајстора Голејзовског на улицу, мирно да му заузме вилу, спава у његовом кревету, једе за његовим столом, једино на основу тога што шеф Позоришног одељења Народног комесаријата просвете мора негде да живи, спава и једе.
Вековни заборав једног „Чвора”
Мејерхолд се исказује као храбар, али ’веома лош’ администратор. Његове идеје постају све смелије. На пример, укинути професионалне глумце и дати радницима и сељацима могућност да сами глуме на сцени – у слободно време, после основног посла. Он каже: ’Какво ће добро бити ако уметник цео дан лута по позоришту?’ А да би се брзо научио пролетаријат глумачком занату, Мејерхолд планира да користи биомеханику – његов систем гимнастичких вежби које сам развија, а које омогућују извођачу да механички изврши задатак који је поставио редитељ. Заменити позоришне карте жетонима и делити их радницима и Црвеноармејцима бесплатно према неком невероватно сложеном и збуњујућем систему. Ујединити називе позоришта: „РСФСР 1”, „РСФСР 2”, „РСФСР 3” и тако даље. Луначарски само стиже да све то откаже! Али ни Луначарски нема моћ над позориштем „РСФСР 1”, где сам Мејерхолд командује. Тамо западају у очајничко „левичарство”: скидају ограде са ложа, гипс са плафона, деру зидове до опеке и свуда лепе плакате и пароле. Мeјерхолд постаје ’човек оркестар’. Ради све у оквиру својих продукција – сценографију, светло, костим, драматизацију и, наравно, режију. Он клеше историју авангарде, а себи и својој жени Зоји Рајх пут ка Стаљиновом наређењу да обоје буду погубљени.
Данас, читав век касније, многима се чини да је Мејерхолд најдоследнији и најрадикалнији револуционарни уметник 20. века – не само у Русији већ и у свету. Јер. док су многи авангардни уметници (попут неких футуриста или дадаиста) револуционарни у естетици, али не нужно и у политици, Мeјерхолд естетску револуцију потпуно стапа са политичком. Три су разлога због којих је његово место јединствено. Прво, он се већ 1918. прикључује Комунистичкој партији. Значи, међу позоришним уметницима, он је први међу једнакима. То није пуки опортунизам – он верује да само тотални друштвени преображај може да ослободи уметност од буржоаских конвенција. Друго, он схвата позориште као оружје. За њега позориште није огледало друштва, већ чекић који га обликује. Његова чувена реченица гласи: „Позориште је динамит! Опасније од бомби!”. И то није пука реторика – он заиста верује да се правилно организованом сценом може мењати свест маса. Треће, он је жртвовани геније. Његова трагична судбина (погубљен 1940, рехабилитован тек 1955) показује границе револуционарног позоришта – када уметност постане превише аутентично револуционарна, чак и револуција почиње да је се плаши. Стаљин није стрељао Мeјерхолда зато што је био шпијун, ревизиониста или лош уметник – стрељао га је зато што је био превише добар у ономе што је радио.
Стаљин није могао да обузда Мeјерхолда
Мeјерхолд је утописта у најбољем смислу те речи – он верује да се свет може из темеља променити и да уметност у томе има кључну улогу. Његова идеја о радницима као глумцима је неразумна у својој доследности, али управо та неразумност је оно што га чини великим. Да је био „разуман”, остао би да режира у царским позориштима и данас би био само фуснота у историјским књигама. Зато што је неразумно храбар, постаје узор за Брехта, Брука, Гротовског и све који верују да позориште може бити више од пуке забаве. Феномен Мејерхолд је истински парадокс. Жели да укине професионалне глумце, а ствара једну од најпрофесионалнијих позоришних трупа у историји. Жели да позориште буде оружје револуције, а револуција га прождире. Жели да говори у име радника, а радници га не разумеју. На крају, наравоученије из тог парадокса гласи – није питање како направити позориште – већ је питање како самоуништити државу. Јер, оптужили су га да је радио против државе, мучили га, држали у самици и дан после пресуде стрељали. Дакле, позориште (држава) које убија своје најбоље уметнике није револуционарно – оно је самоубилачко.
Велики Питер Брук овако је говорио о Мејерхолду. „Мeјерхолд је био оптимиста. Изнад свега, он је волео људе и славио то што је жив. Зато је укинуо просценијум, оквир који раздваја глумца од гледаоца. Публици је било дозвољено да једе и пуши, а након представе били су позвани да дођу на сцену. Стаљин није могао да обузда Мeјерхолда. Осудио га је на самицу пре него што је наредио да га убију. Ипак, живот је јачи – и Мeјерхолд живи даље у евоцирању и почастима које желимо да одамо великом мученику.”
Извор: Политика
