Пише: Денис Швракић
Избијањем Октобарске револуције и вртложног грађанског рата 1917. године, више од два милиона људи напустило је Русију, ношени силином изгнанства које ће обиљежити читаво стољеће. Први талас избјеглица, предвођен генералом Петром Николајевичем Врангелом, стигао је на тло Краљевине СХС крајем 1919. године. У његовој пратњи налазили су се угледници из свих сфера тадашњег руског друштва: Михаил Владимирович Родзјанко, бивши предсједник Државне думе, читав Свети Синод Руске православне цркве у егзилу с митрополитом Антонијем на челу, генерал Михаил Алексејев, начелник Главног штаба царске армије, као и бројни други високи достојанственици.
Процјењује се да је око 60.000 бјелогардејаца и њихових породица нашло уточиште на тлу ројалистичке Југославије, државе изразито антибољшевичког опредјељења.
Већ 1920. године, одлуком регента Александра Карађорђевића, формирана је посебна државна комисија задужена за прихват и збрињавање ових прогнаника. Међу њима су се нашле стотине изузетних појединаца – академика, умјетника, љекара, инжењера и архитеката – чији је долазак снажно обиљежио интелектуални и културни крајолик нове државе. Вриједи истакнути да су Руси у то вријеме чинили готово четвртину наставног кадра Београдског универзитета, док је на факултетима попут медицинског њихов удио премашивао половину. На темељима њиховог знања и преданости подигнуте су кључне институције попут интерне клинике Медицинског факултета у Београду, док је руско стваралаштво прожимало умјетничку сцену – од балета и опере у Народном позоришту у Београду до балетних трупа у Загребу.
Међу истакнутим ствараоцима који су оставили неизбрисив траг у обликовању новог урбаног идентитета југословенских градова истиче се и знаменити архитекта Николај Петрович Краснов – мајстор монументалног стила и аутор репрезентативних здања попут данашње зграде Владе Србије, Министарства спољних послова и Краљевског двора на Дедињу. Прије него што га је судбина избјеглице одвела са родног тла, Краснов је пројектовао чувену палату Ливадија на Криму, мјесто гдје ће неколико деценија доцније Стаљин, Рузвелт и Черчил урезати нови поредак у израњавано месо историје, током Јалтске конференције. Његова архитектура не свједочи само о мајсторству форме, већ и о ономе што је Достојевски сматрао најузвишенијим задатком духа – у времену пада и нихилизма проналазак унутрашњег стуба смисла и достојанства.
У Дубровнику су руски емигранти дали немјерљив допринос културном животу града: основали су савремено позориште, затим библиотеку која је, захваљујући њиховом ентузијазму и прилозима, убрзо окупила импозантну збирку од неколико хиљада наслова на руском језику, те подигли вилу Шехерзаду – данас архитектонску икону у раскошном оријенталном стилу. Како ми је једне прилике повјерила Инес Сабалић, бијели Руси су према Сплиту гајили посебан, готово етеричан однос. Међу њима је био и отац драгоцјеног позоришног критичара и хроничара града под Марјаном, Анатолија Кудрјавцева, који ће 1985. године објавити можда и најљепшу биографију једног јужнословенског града, Вјечни Сплит. У Загребу је Иван Плотников постао први професор физике и физичке хемије на Вишој техничкој школи, док је Сергеј Салтинков, као ванредни професор, стао на чело Патолошко-анатомског института при Медицинском факултету. Хемичар Еуген Церковников утемељио је Завод за органску хемију и биохемију, а епидемиолог Никтополион Чернозубов предводио је епидемиолошки одсјек Хигијенског завода са Школом народног здравља – учврстивши тако присуство руске стручности у темељним институцијама здравственог система.
Посебно поглавље у богатом мозаику руског избјеглиштва заузима Први руски кадетски корпус “Велики војвода Константин Константинович”, војно-педагошка институција од кључног значаја за формирање младих потомака царске Русије у егзилу. У раздобљу између 1920. и 1940. године, овај корпус у Краљевини Југославији није био тек школа, него и уточиште духа, гдје су се његовали идеали витештва, оданости и високе културе – они исти идеали о којима Шатов у Достојевскијевим Злим дусима сања као о обнови “чисте руске идеје”.
У марту 1920. године, у касарну Краљ Петар И Ослободилац у Сарајеву пристигло је 263 кадета и четрдесет чланова особља – претежно учитеља и професора руског корпуса основаног на Криму. Током 1925. придружило им се још тридесет и пет кадета, овога пута из далеког Шангаја. На челу ове институције стајао је генерал-пуковник Борис Викторович Адамович.
Корпус је представљао синтезу искустава бројних руских војних школа: кијевске, одеске, полоцке, полтавске, владикавкашке, донске, сибирске и хабаровске традиције. Био је то први корпус такве врсте изван граница Русије, али и посљедњи чувар војно-педагошког наслијеђа царске епохе, смјештен у Сарајеву све до 1929. године, када се преселио у Белу Цркву.
У истом периоду, стотине руских породица, које су претходно уточиште потражиле у Турској, биле су присиљене напустити ту земљу након споразума између Кемала Ататурка и бољшевичких власти о присилној репатријацији. Нови егзодус повео их је ка Бугарској, а одатле ка Југославији. Многе од тих породица, пристигле у Сарајево преко приморских градова, уносиле су у град не само своју носталгију, већ и блистави интелектуални капитал.
Тако ће Александар Васиљевич Соловјев постати декан Правног факултета у Сарајеву након раскида Тита и Стаљина, док ће Владимир Павлович Загородњук обликовати скулптуралне рељефе Државне хипотекарне банке, данашње Централне банке БиХ. Сарајевска руска заједница развијала је богат друштвени и културни живот: основана је пучка библиотека у близини данашњег ватрогасног дома, огранак Руске матице на Мариндвору, руски Црвени крст, као и бројне умјетничке секције и спортске клубове, међу којима се издвајао руски Соко.
Кроз Бањалуку су у Сарајево пристизале и угледне личности: члан некадашње руске Думе Артемиј Соломонович Исејев, композитор Рафаил Јеронимович Арнери те сликар Фјодор Никитович Сахно, обогаћујући град слојевима знања, музике и визуелне имагинације.
Руска православна црква Светог кнеза Александра Невског била је организована као црквена јединица Руске заграничне цркве, а након одласка Кадетског корпуса 1929. године, сарајевски Руси су основали нову парохију и кућну цркву у Деспићевој улици бр. 6, под руководством протојереја Алексеја Крижка. Судбина ће хтјети да управо у истој улици, на броју 8, своје сједиште има руски извиђачки одред.
Једне вечери, док сам без одређеног циља лутао старим дигиталним лавиринтима, наишао сам на једну кореспонденцију, боље рећи: на тихи, ненаметљиви траг једне давно замрзнуте успомене. Била је то кореспонденција између некадашњег извиђача, Ростислава Полчанинова, и једног сарајевског ентузијасте извиђаштва, неуморног блогера који је прикупљао зрнца прошлости из рукаваца времена.
Полчанинов – презиме које својим призвуком призива читав један свијет некадашњег руског племства, изгнаног и разасутог по свијету – јавио се из Њујорка, у позним годинама свога живота. Рођен 1919. године у Санкт Петерсбургу, темељном симболу царске Русије, како је записао Владимир Вејдле, граду којем је Петар Велики подарио надмоћну снагу своје личности. Судбина је Полчанинова извела из те стара престонице којој су конзервативни интелектуалци какви су били Жуковски и Погодин често давали предност над Москвом, те „носила као суву дреновину по води“. Његова је биографија истовремено роман егзила и мемоар извиђачког ентузијазма: од сабирних логора у Истанбулу и избјегличких станица у Њемачкој, до мирнијих година проведених у Сарајеву, у Краљевини Југославији, гдје је као дванаестогодишњак приступио руском извиђачком одреду.
У једном од својих писама, Полчанинов пише: “Волим наше шехер Сарајево“. Ништа није банално у тој изјави, иако би површном читаоцу могла зазвучати сентиментално. Напротив, у тој реченици има нечег што призива далеку прошлост, оно неухватљиво, а присутно, што се задржава у језику оних који су отишли с огњишта, али изнутра никада нису напустили дом. Био је то вапај човјека који је, из велике удаљености, гласом сачуваним у граматичком језику призивао пријатељство – тихо, постојано, готово заборављено, као трајну вриједност једног дражесног, али смртно озбиљног дјетињства.
Посебно ме дирнула његова молба: није писао ради носталгије, већ да би, након много деценија, пронашао породицу свога некадашњег друга – Малика Мулића. Тај Мулић, за којег сам у почетку мислио да је параболска фигура, неко кога је изродила литерарна потреба за симетријом сјећања, показао се као стварна, комплексна личност: дио руског извиђачког круга у Сарајеву, говорник руског језика, касније професор класичних језика у сарајевској Првој гимназији, а потом и универзитетски професор русистике у Загребу. Умро је, веле, за писаћом машином, као што је и приличило човјеку који је цијели живот провео у служби језика.
Оно што ме такође разњежило била је спознаја да су ти руски извиђачи – дјеца прогнаних, потомци оних које је Октобарска револуција истргла из коријена – не само пронашли своје мјесто у локалној заједници, већ су с невјероватном посвећеношћу његовали дух самопомоћи и удруживања. Сами су оснивали извиђачке одреде, прво у Сарајеву, а потом, у вихору новог избјеглиштва, и у послијератним емигрантским круговима Њемачке и Сјеверне Америке. Чак и као прогнаници, приступали су свијету наивно: нису тражили ништа осим прилике да остану људи међу људима, дјеца међу дјецом – налик Александру III.
Александар III његовао је склоност ка скромном животу у сеоском амбијенту, далеко од дворског сјаја и церемонијалне рутине. Приказиван је како у праскозорје цијепа дрва у Гатчини, одјевен у карирану руску кошуљу и чизме, док се без задршке игра с дјецом и животињама – као цар исткáн од исте грубе тканине као и већина његових поданика. Попут Петра Великог, демонстративно се удаљавао од устајале културе аристократске елите, али не кроз стварање новог културног обрасца, већ кроз тихо повлачење и идентификацију с обичним човјеком. Његова отворена нетрпељивост према конвенцијама дворског протокола представљала је суздржан, али јасан облик негације вриједности престонице. “Не волећи спољашњи сјај, сувишан луксуз и засљепљујући раскош, покојни суверен није становао у Великој Зимској палати”, записао је, након његове смрти, колумниста Московские Ведомости.
У тој тишини повлачења, у том одбијању помпезности и тражењу смисла у једноставном, назире се иста линија која повезује цареву осаму са судбинама оних без престола, без дома – али с достојанством. Стога, преписка коју сам открио призива ону познату мисао која се приписује Хани Арент а која казује да је избјеглица онај који још једино има право да буде човјек. Полчанинов и његови извиђачки саборци, без отаџбине, без сталне адресе, нису престали да стварају мале заједнице смисла, реда, дисциплине и другарства – извиђачке јединице као микросвјетове части и одговорности.
Напусти Крајину, напусти Сарајево, напусти Косово… напусти Владу ЦГ?
Оно што овој заборављеној кореспонденцији даје посебну тежину није трагика исповијести, већ постојаност једног тихог континуитета: старац, у десетој деценији живота, покушава успоставити везу с породицом давног пријатеља, не да би исправљао ток историје, већ да би, макар тинтом на хартији, још једном дотакао оно што је остало нетакнуто временом – чисто, неискварено, разиграно, утопијско. Тај гест потраге дјелује попут странице ишчупане из каквог руског романа: искрен, понизан, а опет дубоко прожет духовном снагом.
Уосталом, и сâм чин одржавања везе с Ешрефом Смајевићем, старјешином сарајевског одреда извиђача Млада Босна, познатим под nom de guerre Сиви вук, као и с Данком Облаком, једним од утемељитеља послијератног југословенског извиђаштва, говори о некој Полчаниновој упорности духа. О тој неугасивој потреби да се, гдје год да те судбина баци, макар на кратко обнови оно што је некоћ било твоје племе.
У писмима Ростислава Полчанинова борба против заборава одвија се тихо, без парола и без патоса – у једном скромном “волим наше шехер Сарајево“ и у једноставној молби да му се јави неко из породице Малика Мулића.
Зато моје откриће није било тек успутна ствар, већ дискретни и истрајни подсјетник да историја не обитава у уџбеницима, већ у језику сјећања – у реченицама које, премда путују годинама, стижу без кашњења, као да никада нису ни биле на чекању.
Према попису из 1931. године, у Сарајеву је живјело 616 Руса.
