Пише: Јасна Ивановић
Неко је јутрос устао немајући појма да је хладан талас планинског вјетра дунуо таман пошто су лимунови успјели да из цвијета заметну плод. Да је дан раније, не би се трудни цвијет успио вјетру одупријети и на грани одржати.
Бог сами зна колико је мајки данас корило своје синове због неопраних зуба, прљавих чарапа и недоличног понашања, прескачући радост што су им дјеца напросто жива и руци доступна, што неће проћи дуго а истом ће руком руком од дјетета на дар примити цвијет.
Мора да је на свијету више оних што никад нису видјели слику ,,Рањени анђео“, на којој је Хуго Симберг бојом опјевао анђела на носилима и два мучна а с муком помирена сељака који га носе. Је ли се то збило после битке? Хоће ли свенути у руци анђела висибабе?
Јасна Ивановић: Од Божића до коприва – биље просто, краљевско и задушно
Има ли у Црној Гори оних који у данима сјећања на пробој јасеновачких логораша, данима васкршњим, нису себе и своју дјецу замислили у тој пустоши из које је живот васкрсао а потом и процвјетао највећи камени цвијет на свијету?
Нешто мало дана затим годишњица је погибије дјеце на муринском мосту. Знамо ли им имена, да их шапћући поменемо над воштаницама, на мјесту гробном и цвјетном?
Готово је свако у Црној Гори потоњих дана видио фотографију Жељка Драшковића, којом је замрзнут трен дјетета на одру, опело за дјечака у Подгоричком саборном храму. Чини се да само спава, постеља бијела и свилена, а уснуо је уз крило Господње, гдје га више неће дотаћи руке већ само молитве родитељске.
Куд нас сваком мудрошћу напајаш, Боже, Ти којему је све могуће, и куд си анђеле међу нас грешне поставио, подучи нас и овој страшној вјештини – како да анђеле на носилима видамо, како да их уснуле у гроб вјечни полажемо, мучно но с муком помирени, с вјером да су на мјесту свијетлом, на мјесту цвјетном, одакле одбјеже бол, туга и уздисање.
