Piše: Pavle Simjanović
Netfliksov „programac“ Desiće se nešto veoma loše nadilazi svoju bazičnu funkcionalnost i – ukoliko se konzumira iole posvećeno – podstiče nas da razmišljamo o konceptima ljubavi i odgovornosti.
Izvinjavajuće upozorenje za jezički osetljive: biće upotrebe engleskih reči, na početku teksta učestalo a u ostatku umereno, jer ponekad drugačije ne može. Nekada davno, u Americi, postojala je praksa tzv. double bill. Za cenu jedne karte mogli ste pogledati dva filma, te je drugi naslov na večernjem repertoaru ubrzo bio kolokvijalno karakterisan kao „B film“. Neambiciozno pravljeni da izvrše funkciju, budžetski skromni i po trajanju nezahtevni, nazivani su i programmers. No, dotični „programci“ znali su biti skrivena blaga, poput filma Detour (Obilaznica; r. Edgar G. Almer, 1945), prljavog, poganog „noara“ u kojem En Sevidž kao femme fatale iz tamnih dubina svog – i svačijih, naravno – srca čupa jedan od sto najfascinantnijih glumačkih nastupa u istoriji filma. U prvom kadru ćete se zaljubiti u nju, posle par minuta želeti da je ubijete, a onda shvatiti da je trik privlačnosti upravo u kolopletu emocija koje uspeva da izazove (i koje je mnogo zdravije osećati prema filmskim junakinjama nego prema stvarnim ljudskim bićima).
Grešnike i grešnice je u ta praistorijska dramska vremena pravda morala stići, dok su sami filmovi uglavnom bivali pravedno a katkad i krajnje nepravedno zaboravljani. Ipak, Detour je svakih desetak godina iznova otkrivan od strane sledeće generacije radoznalih filmskih autora i ostalih tarantinovskih celuloidnih sektaša, a 1992. godine je u Americi upisan u Nacionalni filmski registar kao jedno od dela s „kulturnom, istorijskom ili estetskom važnošću“.
O fabuli serije nepristojno je navesti previše zbog centralnog obrta, koji tvori plodno područje za tumačenje
U današnjem vremenu, s bioskopima kao uvredom za ono što su nekada bili, i onako dražesno musavi i neudobni značili, „programci“ ne postoje. Međutim, njihov duh povremeno se ukaže na televizijskim striming servisima koji imaju dužnost da gledaocima redovno isporučuju dozu žanrovske zanimacije, pri čemu zadata dužina dela nije sat i petnaest minuta nego šest do sedam sati raspoređenih na osam epizoda. Serija Desiće se nešto veoma loše (Something Very Bad Is Going to Happen, autorka Hejli Z. Boston; Netfliks) upravo je „programac“ u najboljem smislu, proizvod kapitalističke potrebe koji nadilazi svoju bazičnu funkcionalnost i – ukoliko se konzumira iole posvećeno – podstiče nas da razmišljamo o konceptima ljubavi i odgovornosti. Ili, ako seriju gledate sa svojom dvanaestogodišnjom ćerkom, može poslužiti da kada se završi malo prozborite o praznini reči i vrednosti dela, što je vrlo važna lekcija, korisna za preslišavanje u svim uzrastima.
Hejli Z. Boston je mlada i nimalo naivna scenaristkinja, budući da je učestvovala u stvaranju bizarne i iznenađujuće odlične serije – još jednog „programca“! – Potpuno novi ukus trešnje (Brand New Cherry Flavor; Netfliks, 2021), a samostalno napisala četvrtu, jedinu valjanu epizodu Kabineta čudesa Giljerma del Tora (Gillermo del Toro’s Cabinet of Curiosities), naslova The Outside. Jasno, njena specijalnost, njena strukovna izuzetnost, jeste art-horor fantastika za masovnu upotrebu. O fabuli serije Desiće se nešto veoma loše je nepristojno navesti previše, ili bilo šta, jer je preporučljiva za gledanje jednim delom i zbog centralnog obrta koji potom tvori plodno tumačeće područje. Stoga, može se eventualno reći da je Boston u svom prvom autorskom radu nastavila da obrađuje žanrovske elemente eksploatisane u seriji Potpuno novi ukus trešnje, usput prisvojivši i njen goth vizuelni stil – ovaj put dizajn sveta asocira na devedesete, dok je u prethodnom slučaju radnja i bila postavljena u poslednju analognu deceniju.
Slobodno se, pak, može navesti ostatak autorsko-zanatske ekipe. Producenti su – ako je to preporuka – braća Dafer (Stranger Things), a rediteljka četiri od osam epizoda je Poljakinja Veronika Tofilska koja je istovetni kvantitet posla obavila i na seriji Maleni irvas (Baby Reindeer). Temeljno probrani glumački ansambl čine nova zvezda (Kamila Morone), njen smisleno nedefinisani partner (Adam Dimarko), stara lisica i još stariji lisci (Dženifer Džejson Li, Ted Levin, Zlatko Burić), sposobni evropski glumci (Džef Vilbuš i Karla Kroum) i gošća iz univerzuma Majka Flanagana Viktorija Pedreti kao majka glavne junakinje u VHS flešbekovima. Posebno valja obratiti pažnju na Vilbuša i Kroum koji kroz svoj pomoćni, „B“ emotivni par sprovode podtekstualnu liniju od suštinske važnosti – onu koja celinu od niza samosvrsishodnih događaja pretvara u materijal za univerzalno, didaktičko zaključivanje.
Izvor: Radar
