Пише: Вук Бачановић
На недавно одржаном загребачком „ТрадФесту“, на којем се, у одавно установљеном маниру хрватског национализма, идеје најприје прогласе нужним, па тек онда образлажу, питање такозваног трећег хрватског ентитета у Босни и Херцеговини добило је свој до сада најотворенији облик. Иако скуп није имао институционални карактер нити је усвојио формалне закључке, сама формулација теме – „Босна и Херцеговина: неуспјела држава и нужност трећег хрватског ентитета“ – већ је била довољна да се исход расправе унапријед зна.
На панелу су учествовали различити политички и идеолошки актери, укључујући и представнике Римокатоличке цркве, која је у посљедње двије године одиграла значајну улогу у мобилизацији хрватске деснице – процесу који је свој врхунац достигао у полумилионском загребачком концерту неонацистичког пјевача Марка Перковића Томпсона, одржаном уз бискупски благослов. Посебну тежину дала је интервенција врхбосанског кардинала у пензији – Винка Пуљића, једног од најстаријих чланова Римске курије – што је цијели догађај помјерио из спектра маргиналних окупљања радикалне деснице.
Вук Бачановић: Јасеновац на тржишту – анатомија једног моралног слома
Пуљић је, према извјештајима са скупа који још увијек у цјелости нису доступни јавности, изјавио: „Не могу пристати на неправду, али морамо тражити рјешење за опстанак и једнакоправност“, уз напомену да се питање уређења Босне и Херцеговине мора рјешавати на политичком, а не на црквеном нивоу, баш као да његово присуство на скупу управо не значи промоцију синергије црквених и политичких становишта.
У таквом оквиру, идеја трећег ентитета не појављује се више као једна од могућности – каквима су је до сада представљали разни „нон-пејпери“, пуштани као пробни балони, предизборне калкулације или „добронамјерне“ конструкције политиколога. Овдје је, међутим, ријеч о нечем знатно озбиљнијем: о артикулисаној институционалној подршци, и то од установе која је историјски била један од кључних носилаца хрватског националног пројекта – Цркве у Хрвата, тачније њенe Врхбосанске архиепископије.
Управо у том душебрижничком маниру дугог трајања предложена уставна трансформација у облику трећег ентитета који треба да обухвати цијели федерални дио Херцеговине и готово цијелу Централну Босну бива представљена као стабилизација и једини пут ка коегзистенцији, а сложена државна стварност као проблем који тражи једноставно рјешење – само што се у тим једноставним рјешењима, по старом искуству, најчешће крију катастрофалне посљедице.
Оне које су у БиХ биле избјегнуте 1971. у вријеме највећег замаха Хрватског прољећа, али нажалост нису 1991.
Јер за пажљивог познаваоца развојних фаза и тактичких образаца хрватског национализма, позиција кардинала Пуљића не може бити изненађење у каквом су се сада нашли они који су га сматрали прегаоцем за „независну БиХ“ из 1991. Она се, заправо, логично надовезује на период такозване „хрватске шутње“, након слома политичког естаблишмента који је 1971. предводио Хрватско прољеће (МАСПОК), када је Римокатоличка црква преузела улогу носиоца националне политике – стрпљиво одржавајући идеју и припремајући терен све док се не стекну услови за њено отворено политичко артикулисање које се догодило по паду Берлинског зида.
Тај континуитет се очитовао и када је у питању однос према Босни и Херцеговини.
Јер још у доба трајања МАСПОК-а из дијела хрватске јавности није долазила само прича о наводној неравноправности Хрвата у БиХ, него и опаснија теза: да БиХ није самостална републичка цјелина, већ матична земља искључиво муслиманског народа, односно простор у којем се “хрватски дио нације” мора везивати за Хрватску, а “српски дио” за Србију. Та формула, ма колико била заогрнута језиком националне равноправности, у суштини је БиХ одузимала политички субјективитет и сводила је – још увијек не тим ријечима, али де факто – на „вјештачку творевину“ из биљешки Фрање Туђмана.
Колико год након ратова деведесетих овакав хрватски поглед постао опште мјесто, формула о „матичним државама“ у и изван БиХ показује се као класичан данajски дар – и за Србе и за Муслимане, мада на различите начине, али са истим разорним исходом по заједнички политички простор.
За Србе у Босни и Херцеговини, теза о Србији као „матичној држави“ значи опасно релативизовање њиховог аутохтоног статуса. Умјесто да буду схваћени као конститутиван народ унутар БиХ, са пуним историјским и политичким правом на ту републику, они се редукују на дио нације чији је „прави“ центар изван ње. На тај начин, БиХ престаје бити њихова држава у истој мјери у којој је и Србија, и бива сведена на секундарни простор националног живота. У контексту југословенског државног оквира, у којем су Србија и БиХ дио исте политичке цјелине, такав наратив није значио проширење права, већ увођење логике раздвајања и постепеног одрицања од унутрашњег политичког субјективитета.
За Муслимане, привлачност тезе да је БиХ њихова „матична република“ крије сопствену замку управо зато што стоји у супротности са завнобиховским концептом заједничке државе равноправних народа. Ако се та „матичност“ дефинише искључиво у односу на један народ, онда она истовремено значи отуђење Срба од БиХ као њихове историјске државе, али и раздвајање самих Муслимана: оних у БиХ од оних у Србији и Црној Гори. Тако се, умјесто интегративне идеје „мале Југославије“, уводи модел распршене и конфликтне припадности, у којем се политички односи заснивају на раздору, а не на заједничком институционалном оквиру.
Зато је овај наратив био двоструко подривајући: Србима је нудио привид ширег националног ослонца, а заправо им одузимао пуну припадност Босни и Херцеговини; Муслиманима је нудио ексклузивну „матичност“, али по цијену унутрашњег раздора и регионалног раздвајања. Оно што се представљало као рјешење националног питања, у стварности је уводило принцип који је разарао сам темељ завнобиховске идеје — да је Босна и Херцеговина заједничка, равноправна југословенска политичка заједница, а не збир одвојених и суштински антијугословенских националних пројекција.
Срећом, због повољнијих геополитичких околности 70-тих година прошлог вијека, али и превасходно због трезвености ондашњег југословенског, али и републичких руководстава СР Србије и СР Босне и Херцеговине, овај мамац у то вријеме није прогутан.
О томе свједоче и дневничке биљешке Драже Марковића, истакнутог српског комунистичког функционера и једног од кључних људи Савеза комуниста Србије, које свједоче да су водећи људи федерације, укључујући Станета Доланца и Џемала Биједића, одлучно одбијали захтјеве који су долазили из Хрватске, истовремено подржавајући потребу јачања југословенске државне заједнице и исмијавајући хрватску опсесију републичком државношћу. У таквој атмосфери све је јасније преовлађивало увјерење да је хрватски национализам прешао сваку мјеру и да започиње процес отрјежњења. Слично свједочење оставио је и Мирко Тепавац, тадашњи савезни министар иностраних послова у влади Џемала Биједића, који је забиљежио да су учесници разговора, по повратку из посјете Темишвару, све отвореније критиковали хрватски покрет, што је коначно навело Јосипа Броза Тита да сазове сједницу Предсједништва СКЈ у Карађорђеву и уклони хрватско политичко руководство са сцене.
Нажалост, такав политички блок деведесетих више није постојао. Умјесто некадашње равнотеже коју су представљале СР Србија и СР Босна и Херцеговина, у освит изласка из периода „хрватске шутње“ појављује се анти-Србија, предвођена технократом Слободаном Милошевићем, која калкулантски и опортунистички прихвата концепт „матичности“ за све Србе и тиме, посредно, и логику распарчавања Босне и Херцеговине уколико се то покаже као најисплативији од могућих договора у распаду Југославије. Паралелно с тим обликује се и њој комплементарна анти-Босна и Херцеговина у виду наводно пробосанског режима Алије Изетбеговића у Сарајеву, који „независну БиХ“ гради у коалицији управо са оним хрватским националистичким круговима и црквеним структурама које су јој још седамдесетих намјењивале потпуно или дјелимично распарчавање – односно претварање у „немогућу државу“ и њен коначни нестанак.
У том контексту се и политика десничарског српског руководства у Босни и Херцеговини почетком деведесетих може разумјети као специфична врста вољне укљештености између два негативна полазишта: одбацивања Босне и Херцеговине као заједничке државе и истовремене немогућности непосредног политичког и државног интегрисања у Србију. Та двострука негација – и „анти-БиХ“ и фактичка немоћ „пуног уласка у анти-Србију“ – произвела је модел у којем је Република Српска траје као вјечни привремени политички оквир, нека врста рефугијума који треба да обезбиједи колективну сигурност и преговарачку позицију, док заправо генерише све супротно од тога.
Међутим, управо у тој привремености лежи њен парадокс: као политичка форма замишљена да буде прелаз ка „матичној држави“, она је истовремено морала функционисати унутар простора из којег се настојало изаћи. Тако је настало стање трајне привремености – политичка конструкција која никуда не води, али се не може ни напустити: кошмар „Хрватског прољећа“ који никако не пролази.
И како се из њега пробудити?
Ако се ствари сагледају компаративно и ако ратне трауме и постратну пропаганду оставимо по страну, јасно се оцртава готов образац: Бошњаци и Срби у Босни и Херцеговини – али и шире, у Србији и Црној Гори – у свим југословенским односима највише су добијали онда када су њихова прогресивно оријентисана руководства налазила заједнички језик унутар јединственог политичког простора. Управо та сарадња, заснована на идеји равноправности, институционалне повезаности и свијести о заједничкој судбини, омогућавала је да се национални интереси обликују и бране без узајамног поништавања, без опасних илузија о ексклузивним „матицама“ и без подривања саме основе политичког живота.
А онда, сваки пут када би неко дошао на идеју да се ствар „поједностави“ – да се повуку линије, подијеле простори и пронађу спасоносне „матице“ – добијали смо оно што смо већ више пута видјели. Од несретног и погубног споразума Цветковић–Мачек, преко срамотног и понижавајућег утапања великог дијела муслиманске политичке и вјерске елите у пројекат НДХ, па до каснијих великих договора између Милошевића и Туђмана или пригодних савеза Алије Изетбеговића са хрватским националистима и црнокошуљашима – сва та „мудро“ осмишљена реалполитика, завршавала је исто: не само дубоким кризама и политичким сломовима, него и историјским дебаклима и моралним суновратом који је обесмислио и компромитовао и једне и друге, остављајући за собом разорен политички простор, уништене животе и дугорочно урушавање међусобног повјерења на обострану пропаст.
Зато се ствар може рећи једноставно, ма колико некоме звучала непријатно: и Срби и Бошњаци су највише губили управо онда када су повјеровали да ће их спасити туђи рецепти о „матичности“ и вјештачком карактеру њихових односа. Те идеје, које се увијек појављују као неко изузетно откривење о „тисућљетним границама“, односно коначним разграничењима, а у ствари имају историју која сеже таман до антипатичних сподоба у црним униформама и њихових идеолошких утемељитеља и која су се, нарочито у тешким временима, доимала довољно привлачнима да их се прихвати као „реалност“, а потом испостављала толико чудовишно погрешнима да се за њих увијек све скупље и скупље плаћа.
Управо зато, ако се жели изаћи из те кошмарне центрифуге, ваља се вратити чињеницама које нису ни нове ни скривене, већ се упорно и намјерно занемарују и скривају под тепих: Срби и Бошњаци, нарочито у Босни и Херцеговини, на различите начине баштине цјелокупну историју те земље, од њеног првог помена у 10. вијеку до данас. Њихова имена у изворима се у различитим облицима и значењима смјењују и преплићу, не као доказ дисконтинуитета, већ као различите манифестације једне те исте државне традиције, истог простора и – да – исте историјске судбине ма како она била далеко од хармоније несвојствене било којем људском друштву, већ на различите начине сурова и према једнима и према другима.
Из тога слиједи једноставан, али очигледно јако тежак задатак: изњедрити политичке и интелектуалне елите које ће на те чињенице непрестано указивати, које ће подсјећати на заједничка постигнућа онда када се она намјерно бришу из сјећања, и које ће знати да их ставе у исти оквир са тренуцима пропасти као најјаснијом опоменом шта се дешава онда када заједнички простор постане таоц илузије о ексклузивним матичностима и распарчавањима.
Јер, ако смо из наше тешке и мучне историје ишта научили, онда је то да они који је из било којег разлога поједностављују или своде искључиво на анимозитете, ратове, покоље и нетрпељивости, на крају остају сирочад прошлости коју су рогобатно исконструисали – без насљеђа вриједног одбране и без будућности која се једино на њему може изградити.
