Пише: Ђуро Радосавовић
Добро знам ту Козарачку улицу у Подгорици. Прометна је, туда су некад ишли сви аутобуси, у њима радници који иду на посао и дјеца у школе, пензионери у КБЦ. Ишли су туда по два пута дневно. Недавно су у тој Козарачкој улици нађена три тијела без знакова живота. Превелик је то шок и за неко веће насеље од Старог, већи град од Подгорице, већу државу од Црне Горе. Према (с правом) штурим детаљима, злочин је почињен хладним оружјем.
Без детаљисања, остављено је људима да промишљају о каквом хладном оружју је ријеч. Али три живота су прекинута насилно. То је факат. Овог пута није било знатижељних људи који њушкају и траже разлог.
Јер макар и подсвјесно, свима је јасно да разлога нема. Никако не може постојати разлог да неко тројици момака хладним оружјем одузме живот. Биће изговора, покушаја оправдања, али разлога нема па нема. Уграбио сам дио гостовање психолога који се мучио уживо на телевизији да анализира овај случај.
Дошао је да нешто каже а нијем је. Ништа му није јасно. Јер ово није афекат, ово није импулс, троструко убиство хладним оружјем, то је нешто друго. Мистерија. Ово су неке озбиљне емоције или ипак куршлуз, неки склоп или склопка која је искочила.
Достојевски кроз читаву књигу образлаже убиство једне бабе, Шекспир је оставио Хамлета као причу о оцу и убиству, а Труман Капоти је написао “In cold blood“ како би прије свега себи одгонетнуо злочин који се догодио у Америци, злочин који није могао да разумије.
Овај случај нико не може да разумије, ни полиција, ни новинари, ни љекари професионалци. Убица је након (зло)чина отишао на сјевер Црне Горе у мали град, рекао мајци што је учинио. Она је звала и обавијестила полицију. Он је ухапшен у том малом граду. Тај чин може да говори много, а и не мора ништа да значи. Он није искористио вријеме да оде што даље, да се сакрије, да покуша да промијени идентитет и смисли exit strategy и getaway plan (што је обично стратегија криминалаца).
Али он није пљачкао банку и обијао сефове, ово вјероватно није питање новца и зараде. Ово је “друга прича“. Одговора нема и не може их бити. Има само претпоставки, има само покушаја тумачења. И увијек је занимљиво лице починиоца. Док га приводе полицајци, он дјелује смирено, дјелује застрашујуће прибрано.
Скендер Куленовић написао је поему “Стојанка мајка Кнежопољка“ 1942. године. Повод је био покољ и страдања људи на Козари. Није могао да се помири са оним што је чуо, па је писао.
Писано је у форми тужбалице, а мајка жали баш три сина: Јооој, гдје сте, Срђане, Мрђане, Млађене / јој, три года у мом вијеку, три првине у мом млијеку / три саћа тешка, силовита, три цвијета од камена,три орла од стијене! / Јој, сваки је био мој свитак, сваки је био мој свитац / сваки је био мој свитли свједок, сваки је био мој свијетли свједок!
Термин “хладнокрвно убиство“ проширио се управо након књиге Трумана Капотија. Он је описао ситуацију, та убиства без страсти и емоција, кад неко дјелује рационално, без претјераног бијеса и превелике гриже савјести.
У Козарачкој улици се догодило троструко убиство, хладнокрвно и хладним оружјем. Много је, три пута много. Премного.
Извор: РТЦГ
