Пише: Елис Бекташ
Долазак Петера Мађара на власт у Будимпешти отвара многа питања међу којима се као најважније чини способност једног политичког, али и ширег друштвеног оквира, дубоко огрезлог у корупцију, да се подвргне самоизљечењу. Искуства са промјеном власти у постјугословенским републикама не пружају баш много разлога за оптимизам, а чини се да је у Мађарској тих разлога још мање јер тамо није дошло чак ни до номиналног идеолошког заокрета.
Виктор Орбан, наиме, изборе није изгубио од идеолошког противника већ од агилнијег и амбициознијег идеолошког сабрата. Бољи обичаји налажу да се Мађаровој влади остави пословичних сто дана за оцјењивање њених првих резултата, али искуство удружено са разумом захтијева опрез. Петер Мађар разочараним је бирачима понудио само млађег и аутентичнијег Орбана.
Уколико би се морало посезати за поређењима, која су увијек мањкава и недовољно прецизна, могло би се рећи да Орбан и Мађар стоје у сличној релацији као и Бакир Изетбеговић и Елмедин Конаковић, односно као онемоћали pater familias и млађахни посинак који настоји да преузме породични бизнис.
Наравно, треба бити изузетно опрезан са таквим поједностављивањима и узети у обзир посебности мађарског и бошњачког политичког простора, односно чињеницу да је први, за разлику од другог, не само административно већ и структурално па и функционално европеизиран, а ту се отвара још једно битно питање, оно о одрживости тезе о европеизацији као гаранту политичког модернитета и прогреса. Чини се да модернитет и прогрес ипак нису категорије које долазе одозго већ оне морају да изникну из саме друштвене заједнице.
Као што Конаковић није донио апсолутно никакву нову вриједност у политичко Сарајево, већ искључиво козметичке кадровске промјене и још агресивнији популизам од свог претходника, притом остајући непоколебљиво одан идеолошкој матрици против које се формално побунио и на чијем критиковању је градио свој предизборни наратив, тако је и Мађар бирачима понудио сладуњаве фразе о борби против корупције али и, што се вјероватно показало као пресудно, енергичнију борбу за остварење империјалних снова.
Веома лако се може испоставити да је мађарско друштво било доведено у ситуацију привида избора и да је то судбина сваке бирократизоване демократије која се препустила загрљају корпоративизма за који постоји само једна вриједност – профит као неупитна категорија која мора бити заштићена по сваку цијену и који представља увертиру у нови класни поредак. Идеја јавног добра, која нужно почива на несебичности, природни је непријатељ корпоративизма и корпоратократије који почивају на себичној грамзивости.
Стога постјугословенска друштва требају бити нарочито опрезна када прижељкују свог Петера Мађара јер им се лако може десити да добију још агилнијег, рецимо, Вучића умјесто оног олињалог, као што се десило у Мађарској. Мађарски избори имају само један позитиван аспект од ширег значаја, а то је подсјећање на концепт смјењивости власти и њена мирна примопредаја, али питање је да ли би та смјена протекла у скоро камерној атмосфери да је у Мађарској побиједила стварна опозиција а не још амбициознија власт.
Лекција из Мађарске: фактори побједе и политичка технологија обједињавања опозиционих гласова
У погледу спољних послова, Петер Мађар по свој прилици неће донијети никакву супстанцијалну промјену већ ће наставити да еквилибрира као и његов претходник. А што се тиче унутрашњих промјена, оне не зависе од Мађарове предизборне реторике, већ од спремности друштва на несебичност и на самоизљечење од болести корупције. Предуслов за то лежи у повратку идеје човјека, друштва и јавног добра у политику. Без тога, мађарско ће друштво, баш попут постјугословенских бити осуђено да и даље тавори у смртоносном стиску корпоратократије док му изабрана елита шапуће историјске успаванке, баш попут оног њемачког војника који у филму Спашавање војника Рајана америчком војнику пробија грудни кош бајонетом, истовремено му шапућући њежне и утјешне ријечи.
