Piše: Vladimir Kolarić
Suočen sa užasima Prvog svetskog rata, koji je raspršio sve iluzije o civilizacijskom napretku Evrope, vođenim idejama Francuske revolucije, pozitivizma, liberalizma, pa čak i istoricizma, Tolkin sav svoj stvaralački napor usmerava ka doprinosu njenoj obnovi, nadovezujući se na dubine tradicije. Otkrivši nedostatak autentične engleske mitologije, on je stvara metodom umetničke imaginacije, podržane vrhunskim obrazovanjem.
Kako Arman Berže (Armand Berger) kaže u svojoj knjizi „Tolkin, Evropa i tradicija – od civilizacije do svitanja imaginacije“ (Plamen 2026, prevod Mihailo Jonić), u delu ovog velikog pisca „imaginacija, kao podrška razumu, pretvara viziju u stvaralaštvo“, i kod njega je „ova fuzija toliko skladna da nema protivrečnosti: etička inspiracija pojačava živost mita, dok mit pojačava realizam priče“, sve u cilju da se savremenom čoveku podari „velelepna freska starih vremena, u obliku obnovljene tradicije“, odnosno imaginacijsko oživljavanje tradicije u cilju podsticanja stvaralačkog odgovora na izazove savremenog sveta i njegove (duhovne) obnove.
Pored osnova u mitološkom i epskom nasleđu – pre svega germansko-nordijskom, keltskom, finskom (Kalevala) i jelinsko-latinskom, i polemičkog uticaja pisaca kakvi su Šekspir ili Lord Danseni, Berže izdvaja i uticaj srednjevekovne književnosti na Tolkinov stvaralački svet, bez koje njegova dela ne bi imala „onu jedinstvenu atmosferu – mešavinu epske uzvišenosti, mitske dubine i melanholične težnje“, imajući pre svega u vidu srednjevekovni etos junaštva, časti, žrtve i borbe protiv zla.
Autor ove knjige izdvaja i Tolkinov „duboki osećaj za prirodu, ukorenjen u staroengleskoj književnosti“, koji „nosi kontemplativni karakter, istovremeno apstraktan i etički objašnjavajući, ali i duboko usađen u opipljivu stvarnost“, suprotstavljen „tehnološkoj otuđenosti“ savremene civilizacije, ili, možda bolje rečeno, savremene ideje civilizacije. Savremeno doba, naime, razvoj tehnologije ideološki motiviše ne samo materijalnim napretkom, nego i povećanjem ljudske slobode, dok Tolkin slobodu pre vidi u „divljoj, nepokornoj prirodi“, vrlinama ljudi koji nekad u saglasju a nekad u borbi sa prirodom izgrađuju sebe i svoj svet, ali koji niti će biti podređen i porobljen istovremenom stihijnošću i nužnošću prirodnih procesa, niti će težiti njenom uništenju i pokoravanju, koje bi dovelo i do uništenja čoveka, ne samo fizičkog, nego pre svega duhovnog.
Tolkin za Beržea nije samo zapisivač i pasivni prenosilac tradicijskih znanja, niti je njegov cilj samo etička pouka ili estetsko zadovoljstvo, već i „oživljavanje arhetipova koji su dugo bili skriveni u kolektivnoj svesti“, što postiže i stilom koji „nosi u sebi muzikalnost koja podseća na arhaične rituale i invokacijske formule“, pa „njegov jezik nije samo sredstvo komunikacije već i nosilac magične sile, sličan drevnim molitvama ili vradžbinama“.
Tolkin je danas sve važniji tradicijski utemeljenim Evropljanima koji u njemu, kako Berže definiše, vide nekoga ko se opredeljuje za to da prenese tradiciju i sačuva je živom, umesto da je prepusti „propadanju pred naletom nihilizma“, u skladu sa uverenjem da „ukoliko tradicija iščezne odričemo se sopstvenog bića, prepuštajući prostor svim mogućim ekscesima koje svet neumorno manifestuje“, da „neprijatelj neće trijumfovati dok god tradicija postoji, dok god na svetu ima ljudi sposobnih da nose punu težinu svog nasleđa“.
Obnova tradicije nije dakle puka konstrukcija niti muzejsko-arhivska delatnost, već stvaralaštvo, gde Tolkinovim rečima „novi stepen kulture nastaje kada jedan ili više originalnih umova otkriju sopstveni životni ritam, koji prvo prihvata zajednica, a potom i veći deo naroda. Originalan duh ne deluje kroz doktrinu, već kroz ritam: doktrinu tek kasnije stvaraju učenici“.
Stvaralačka obnova tradicije, kao i stvaralaštvo samo, stoga jesu stvar nadahnutih i prizvanih pojedinaca, ali i zajednice, na čijem stvaralaštvu i pamćenju počivaju, ali koja je i njihov ne samo recipijent i pratilac, nego i sadelatnik.
Beržeova lepo napisana, obimom nevelika ali sadržajna knjiga, svedočanstvo je o potrebi današnjeg evropskog čoveka sa onim što mu Tolkin govori, za povratkom tradiciji i stvaralaštvu na novim osnovama. Iako valja biti podozriv prema idealizaciji „stare Evrope“, a posebno prema mnogim njenim zastupnicima, snažno naslonjenim na neopaganizam i pseudo-rimski imperijalizam ili germanski (kripto)rasizam, ili perenijalističku veru u „zajedničku (primordijalnu) tradiciju“, treba poštovati suočavanje sve većeg broja Evropljana sa krizom smisla i pokušajima da je na stvaralački i duhovni život prevaziđu.
U tom smislu, važno je imati na umu Tolkinovo hrišćansko, a ne neopagansko opredeljenje (sam je „Gospodara prstenova“ imenovao kao „u osnovi religijsko i katoličko delo“, ali ne kao didaktički usmerenu alegoriju nego kao stvaralačku refleksiju istine), gde mitska i paganska osnova nisu postavljeni kao modeli obnove, nego kao dubinski sadržaji preobraženi svetlošću Otkrivenja, koje jedino nudi istinsko spasenje i istinski smisao. To je onaj aspekt koji Beržeovoj vrednoj knjizi u neku ruku nedostaje, a bez koga ne možemo razumeti pravi značaj Tolkinovog dela, posebno za nas, proto-Evropljane, ne-Evropljane ili alternativno-marginalne Evropljane, kako god sebe videli.
A šta god mislili o Evropi, nikako ne možemo izbeći samoodređenje koje bi bilo sasvim nezavisno od nje, makar ga videli i kao njoj, njenim vrednostima i tradiciji, radikalno suprotstavljeno. Ipak, kao hrišćani, ne možemo biti suprotstavljeni ljudima koji istinski tragaju za smislom i istinom, njihovim dušama trepetno željnim celovitosti i večnosti, u čemu smo njihova braća i sestre, čija vera ne sme biti opravdanje za gordost i umišljenost, a još manje prepreka iskrenoj i delatnoj želji za jedinstvom u Hristu i spasenjem svih, u vekove vekova.
Izvor: Život Crkve
