Пише: Вук Бачановић
Посљедњих мјесеци у постјугословенским друштвима и даље траје континуитет тридесетогодишњег курса из колективне амнезије: у Црној Гори се води готово егзистенцијална расправа око тробојке са двоглавим бијелим орлом и црвене заставе са двоглавим златним орлом, као да се ради о двије различите цивилизације, а не о незнатним варијацијама истог симболичког језика; у Босни и Херцеговини се прославе са заставама са љиљанима поводом пласмана репрезентације БиХ на Свјетско првенство проглашавају искључиво „муслиманском ратном заставом“, баш као да Твртко I Котроманић није постојао или је, у најмању руку, био оснивач навијачке групе БХ Фанатикос; док се у Србији, у контексту здружене борбе српских и бошњачких студената, могло чути или то исто, или да су крст са оцилима, двоглави орао или чак шајкача пуки реквизити српског национализма деведесетих – као да су настали негдје између два ТВ дневника Милошевићеве и Караџићеве епохе, а не кроз вјекове сложене симболичке праксе. Све то дјелује као нека врста сомнамбулног хода кроз историју: људи изманипулисани од покварених политичара који су своје земље претворили у понизне колоније, интелектуалних празнослова и пропагандиста; људи сигурних у закључке који су им сервирани, али потпуно несвјесних контекста у којем се ти симболи уопште појављују.
Јер уколико се пажљиво погледа цјелина средњовјековне хералдике и владарске симболике на простору Српске земље и Приморске, Босне и доцније Зете, постаје јасно да се не ради о изолованим, „националним“ системима, него о једном динамичном и заједничком визуелном језику власти. Код Немањићи тај језик је у основи обликован византијским насљеђем: двоглави орао као знак богоустановљене власти, крст као есхатолошки симбол побједе над смрћу, те царске инсигније — круна, скиптар, лабарум — које владара постављају у оквир „новог Константина“. Још у XIII и XIV вијеку тај систем се отвара према Западу: на новцу се појављују круне са љиљанским завршецима, скиптри у облику fleur-de-lis, па чак и сам љиљан као знак, што показује да српски владари не преузимају један модел, него комбинују више традиција унутар исте идеологије власти.
Иста логика важи и за Котроманиће. Иако су љиљани код њих постали најпрепознатљивији елемент династичког грба – јасно видљив на печатима, новцу и погребном плашту краља Твртко I Котроманић – они нису функционисали изоловано. Управо Твртков свечани печат показује да је и босанска краљевска идеологија укључивала двоглавог орла, дакле исти онај симбол који је дубоко укоријењен у немањићкој и широј византијској традицији. Слично томе, код Балшића и Црнојевића двоглави орао остаје доминантан знак, али се јавља у различитим варијантама – на заставама, печатима и новцу – често у комбинацији са другим елементима који одражавају локалне и политичке специфичности. Чак и код Стефанице Црнојевића, како показују извори, двоглави орао се јавља као знак власти над Зетом, у континуитету са претходним српским владарским моделом. У погледу бесмислене расправе о бијелом или златном орлу као нечему наводно српском и црногорском, односно немањићком или црнојевићком, ваља цитирати изванредну хералдичку студију Др. Марине Одак-Михаиловић о хералдици Црнојевића:
Није необично што је Стефаница Црнојевић на својој застави истакао двоглавог орла, по узору на претходне владаре који су полагали право на власт над српским земљама. У овом случају, тај симбол је означавао управо то право — власт над одређеном територијом, прије свега Горњом Зетом. Међутим, мало је вјероватно да се на његовој застави вијорио златни двоглави орао на црвеној подлози, како се грб Црнојевићи приказује у тзв. илирским грбовницима, у бојама које више одговарају грбу деспота Стефан Лазаревић и српске деспотовине. Да однос Црнојевића према српској деспотовини није био ни једноставан ни стабилан, показује и чињеница да их деспот Стефан „никада није узимао за своје представнике, увијек несигуран у њихову оданост“… Такође, није поуздано утврђено због чега је у илирским грбовницима бијела (сребрна) боја узета као основа за грб Немањићи. Како показују доступни извори, Немањићи су најчешће користили златног, затим црвеног, а најрјеђе бијелог двоглавог орла као свој владарски амблем, што додатно доводи у питање поузданост каснијих хералдичких реконструкција.
(Марина Одак-Михаиловић. „Двоглави орао Црнојевића.“ У Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (XIV вијек – 1830. г.), зборник радова са научног скупа одржаног на Цетињу и у Подгорици, 6. и 7. октобра 2017. године. Цетиње, 2019.)
Да не би било забуне, „илирски грбовници“ које спомиње Одак-Михаиловић из којих црпимо знање о поменутим хералдичким стилизацијама нису никакви аутентични средњовјековни документи, него збирке грбова настале крајем XVI и током XVII вијека у хабзбуршком и медитеранском културном кругу, често повезане са породицама које су настојале да себи изграде племићки легитимитет позивањем на славну прошлост. Они јесу важан извор за проучавање ранонововјековне хералдичке маште и политичких амбиција, али нису поуздана фотографија средњег вијека. Дакле, готов је једнако проблематично и готово ритуално позивање на „бијелог орла Немањића“, када је, по свему судећи, најчешће био златан.
У том свјетлу, сва та свакодневна узбуна око тога „чије је шта“ почиње да личи на расправу о власништву над зраком. Средњовјековне инсигније на овом простору су функционисале као систем ширег левантског и европског „кружења симбола“, а не као затворени национални кодови. Двоглави орао, љиљан, крст и краљевске инсигније не припадају „ексклузивно“ ниједној нацији у модерном смислу, него се крећу кроз различите политичке и културне контексте, прилагођавајући се новим носиоцима власти. Њихово изворно значење није модерно национално, него прије свега есхатолошко и хришћанско у средњовјековном политичком контексту: они означавају поредак који је схваћен као одраз небеског, власт легитимисану Божијом вољом, и историју која има свој коначни, спасењски смисао. Управо зато ти симболи функционишу заједно – као дијелови једног ширег, заједничког средњовјековног хоризонта – и тек накнадно, у новијим временима постјугословенског сумрака цивилизације, бивају „закључани“ у уске националне интерпретације које им изворно нису припадале.
Има, наравно, нечег ироничног – и помало тужног – у томе што се мали народи данас надгорњавају око тога чије је преузимање инсигнија некадашњих империја „аутентичније“, као да се аутентичност мјери степеном присвајања. Али управо би та иронија могла бити и прилика: да се, умјесто бескрајних спорова, коначно научи нешто о стварној историји тих симбола, о њиховом кретању, прожимању и заједничком поријеклу. Јер када се тај слој скине, постаје очигледно да се не ради о одвојеним насљеђима, него о једном испреплетеном симболичком ткиву које нико не може ексклузивно присвојити, али у којем сви учествују.
Другим ријечима – и колико год то звучало брутално једноставно – све су то ваше заставе, будале.
Извор: Портал Зета
