Пише: Туфик Софтић
Не знам да објасним због чега сам се сјетио Илона Маска у тренутку када сам уз кафу преко телефона ушао на сајт ЦЗИП-а да видим шта раде роде, и затекао их у заносном парењу. Била је то скоро невјероватна слика и најава берићетне године, односно да ће гнијездо у Полимској улици у Беранама бити опет пуно живота.
Лијеп је осјећај да негдје у свијету има већ неколико десетина бијелих рода које су се излегле у овом сјеверном црногорском граду и да из Црне Горе бијеле роде једино са овог стуба за уличну расвјету шире потомство и осигуравају опстанак врсте. Перко и Перка, како су прозване, једини су пар ове врсте бијелих рода у Црној Гори, након необјашњиво дугог одсуства.
Због свега тога се чини како бијеле роде, осим повремене медијске пажње, заслужују много бољи третман, не само у Беранама, него и у држави. Нисам превише знао о овој врсти све док нису први пут долетјеле. Скоро су невјероватни неки подаци који се могу пронаћи о бијелим родама, и у свјетлу тих чињеница је њихов повратак на сјевер Црне Горе још значајнији.
Туфик Софтић: Порто Монтенегро – центар јахтинг проституције
Бијеле роде (Ciconia ciconia) прелијећу веома дуг пут од Африке до Црне Горе током сезонске миграције, чак више хиљада километара у једном правцу. Њихово станиште је Африка – Судан, Чад, Етиопија, Јужни Судан. Оне лете преко Блиског истока, затим преко Турске и Босфора, до источног Медитерана и јужног Балкана, и наших крајева – Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Сјеверне Македоније, Словеније. У једном дану знају да прелете од 200 до 300 километара, па путовање укупно траје 3 до 6 седмица, брзином од око 40 до 60 километара на сат.
То што бијеле роде сваке године бирају исти стуб у Полимској улици у Беранама и враћају се, није случајно, јер је то типично понашање ове врсте. Бијеле роде имају изражен инстинкт повратка, памте мјесто гдје су се гнијездиле, ако је гнијездо сигурно, враћају се на исту локацију годинама, често исти пар или њихови потомци користе исто гнијездо и до 20 година.
Роде бирају висока и стабилна мјеста, електрични стуб или високи стуб даје добар преглед околине, мање је предатора, близу је ријека Лим и поља, има хране – жаба и риба, инсеката, малих глодара. Отворен простор олакшава слијетање и полијетање, и због свега тога стуб у Полимској улици постао је њихова стална адреса.
Код бијелих рода је честа појава да понекад један партнер угине или се промијени, али гнијездо остаје исто, па га преузме нови партнер што се управо догодило једном приликом у Беранама. Зато изгледа као да се увијек враћа исти пар. Младе роде које се излегу након 2 до 3 године почну се и саме гнијездити и често долазе у исти крај или близу мјеста гдје су рођене. Зато гнијездо у Беранама постоји континуирано већ четрнаест година.
Према процјенама орнитолога бијелих рода на јужном Балкану највише има у Србији и то око 1.500 до 2.000 парова. У Хрватској је око 1.000 до1.500 парова, Босни и Херцеговини око 400 до 600 парова, Словенији 200 до 300 парова, Сјеверној Македонији око 50 до 100 парова.
Црна Гора се налази на самој граници ширења популације, и након стотину година и повратка у Беране, вјерује се да је први пар из 2012. године већ увећао макар за још три пара популацију бијелих рода у нашој држави и да ће се та тенденција наставити. Тако, послије читавог вијека без бијеле бијеле роде, популација ове ријетке птице, симбола урбаности и плодности, у Црној Гори се полако обнавља захваљујући првом пару са стуба из Полимске улице.
Туфик Софтић: Калударска ријека, заштићено природно подручје?
Волим природу, али нисам природњак да бих се мимо изгугланих података упуштао у процјену колико је укупно увећана популација бијелих рода захваљујући породици Родић. Нека груба математика каже да су 27 малих рода рођених до сада, могле даљим размножавањем излећи још стотину бијелих рода.
У свјетлу ових чињеница показује се колико је значајан сваки повратак рода у Беране. ЦЗИП је поставио камеру и преко њиховог сајта се у сваком тренутку може гледати уживо шта се дешава у гнијезду породице Родић. Тако сам и ја тог сунчаног јутра из кафу посматрао њихову љубавну игру.
Да ли је то, међутим, довољно од стране укупне заједнице. Не би било непоходно као у развијеним европским државама правити фестивале којима се слави повратак рода, али би се морао наћи начин да се у овом лудом времену значајније обиљежи њихов долазак у Црну Гору.
Роде на свом дугом путу надлијећу и ратом захваћена планетарна пространства. Славити њихов повратак, значи славити живот у тренутку када ратови и масовне смрти доводе у питање опстанак човјечанства. Или да замолимо Илона Маска да нас поведе са собом на неку другу планету, пошто ради на томе. Можда ће и роде за нама.
Извор: РТЦГ
