Пише: Маркус Соларз Хендрикс
Попуштање у овом тренутку претворило би Трампа у новог Ентонија Идна, САД у постимперијалну Велику Британију, а Иран у Насеров Египат на стероидима. С друге стране, ескалација без јасне стратегије такође носи ризике.
Док Трамп разматра могућност копнене операције у Ирану, неминовно ће се суочити са сенкама претходних западних „екскурзија“ у том региону, како је и сам недавно назвао овај рат.
Историја наговештава да су могућа три исхода његове интервенције у Ирану. Први је брза нагодба, под условима који би увећали и учврстили моћ Ирана, правећи својеврстан амерички еквивалент британској Суецкој кризи. Други је дуготрајан сукоб који би по својој структури све више подсећао на рат у Ираку. Трећи је драматична ескалација која би довела до брзе и потпуне капитулације Ирана. Лоша вест за Трампа јесте да је управо исход којем тежи – овај трећи – без свог преседана у историји.
У првом сценарију, Трамп би склопио договор под условима који иду наруку Ирану. Уместо да примора Техеран да ограничи своје нуклеарне, прокси и ракетне програме – што су били почетни ратни циљеви – председник би био принуђен да призна ирански ауторитет у Персијском заливу. То би могло бити учињено или експлицитно, кроз нови правни режим за тај поморски простор, или имплицитно, кроз неуспех да се разбије блокада. Али исход би био јасан: Техеран господари у Заливу.
Суецки тренутак
Упркос свим оперативним успесима заједничке америчко-израелске ваздушне кампање, такав исход би у суштини значио стратешки пораз. Амерички модел „безбедносне дипломатије“ – утицај у региону који проистиче из улоге заштитника савезника од стране Вашингтона – био би озбиљно компромитован. Иран би, с друге стране, изашао из сукоба са потврдом да је способан да уцењује и своје суседство и шири свет једноставном претњом затварања Ормуског мореуза.
Другим речима, то би био амерички „суецки тренутак“. Као што је Британија 1956. године претрпела пораз од слабијег противника у борби за контролу над стратешким пловним путем, тако би и једна суперсила изгубила надмоћ. Попут Ентонија Идна, коме је Двајт Ајзенхауер запретио економским сломом уколико се не повуче, и Трампови војни добици били би обесмишљени оштром реакцијом тржишта.
Почетни потези администрација Џорџа Буша и Доналда Трампа почивају на сличној логици
Суецка криза је учврстила унутрашњи положај Гамала Абдела Насера и омогућила му да прошири утицај у региону, кроз формирање антизападне Уједињене Арапске Републике, као и подстицање пуча у Ираку и политичке кризе у Либану – а све под утицајем насеристичких снага. Данас би оснажени Иран располагао значајном полугом притиска над својим суседима у Заливу. То би му омогућило да трајно наметне дажбине у мореузу, обнови своју мрежу проксија и додатно изолује Израел.
Други сценарио подразумева да Сједињене Државе ескалирају сукоб против режима који одбија да капитулира. Ток догађаја могао би изгледати отприлике овако: амерички маринци заузимају иранска острва у Персијском заливу која су укључена у извоз нафте и контролу саобраћаја танкера. Истовремено, америчке специјалне снаге распоређују се дуж јужне обале Ирана са задатком да ослабе складишта мина, противбродске крстареће ракете и флоте брзих чамаца Корпуса чувара исламске револуције (ИРГЦ).
Суочен са могућношћу да САД пробију блокаду мореуза, док истовремено држе ирански извоз нафте као таоца – чиме би у потпуности преокренуле постојећу стратешку равнотежу – ирански режим би могао да одлучи да додатно заоштри став, уместо да затражи мир. Иран би могао да ангажује елитне снаге ИРГЦ-а – попут јединице „Саберин“ и ваздушно-десантне бригаде „Нохед“ – како би нанeо максималне политичке трошкове Трампу убијањем америчких војника. Америчке снаге би морале да одбију тај напад, уз могућу подршку појачања, све док не попусти или воља режима или његова економија. И једно и друго могло би потрајати месецима.
Ово увлачење у „живи песак“ било би суштински Трампов Ирак. Иако се не може директно поредити по трајању, обиму или величини ангажованих снага, сличност је структурна: непопустљиви стратешки циљеви стварају ефекат постепеног увећавања политичке и војне посвећености, што води у неповратну ескалацију све док једна страна не попусти.
Почетни потези администрација Џорџа Буша и Доналда Трампа почивају на сличној логици. Обе су полазиле од уверења да ће надмоћна почетна сила сломити противника. Тако су 28. фебруара САД и Израел извели масовне ударе на иранско руководство, системе командовања и контроле, као и офанзивне капацитете (постројења за лансирање дронова и балистичких ракета). У периоду од 20. марта до првог маја 2003. године, коалиција предвођена САД покушала је да ликвидира Садама Хусеина у Дора фармама, заузела ирачка нафтна поља, бомбардовала Министарство одбране и штаб Републиканске гарде, те уништила кључне војнопроизводне капацитете.
Када се појаве неочекиване последице – жестока хоризонтална ескалација од стране Ирана или обим и упорност ирачке побуне 2003. године – максималистички, али нејасно дефинисани стратешки циљеви почињу да добијају сопствену инерцију. Док Бела кућа, наводно, разматра „завршни ударац“ против Ирана, вероватно уз копнену компоненту и додатно појачање ваздушне силе, немогуће је занемарити паралеле са „великим налетом“ који је заговарао саветник за националну безбедност Џорџа Буша, Стивен Хедли – а који је касније попримио облик чувеног „појачања“ (surge).
Пут у ескалацију
Последњи сценарио је управо онај коме се председник, без сумње, нада. У њему би успешна америчка операција против иранских поморских капацитета, у комбинацији са заузимањем острва Харг – преко кога пролази око 90 одсто иранског извоза нафте – приморала режим на капитулацију пре него што се сам уруши.
Постоје разлози да се верује да би то могло успети. Иранска економија не може опстати без извоза сирове нафте. Иако приходи од нафте чине тек 30 до 40 одсто државног буџета, јуани који се тим путем зарађују одржавају вредност ријала, с обзиром на санкције које погађају иранске девизне резерве. Без тог прилива „тврде“ валуте, инфлација би брзо прерасла у хиперинфлацију. Робе које Иран не може да увози путем размене са суседним државама постале би убрзо недоступне. Најпоузданије процене указују да би, под таквом опсадом, економија могла да издржи највише два месеца.
Још важније, плате и пензије које одржавају лојалност нижих војних структура постале би безвредне. Повољни курсеви које уживају припадници режима нестали би. Лишене материјалне надмоћи у односу на остале грађане, безбедносне снаге би вероватно биле мање спремне да поново брутално гуше ненаоружане протесте.
Могло би се посумњати да уопште постоји политички систем који би одбацио преговарачко решење у корист оваквог степена страдања – тачније, пребацивања тог терета на сопствено становништво. Али Исламска Република је на то способна. Уосталом, већ је два пута у року од девет месеци прихватила да буде бомбардована, уместо да се одрекне обогаћивања уранијума.
Режим је, међутим, једном ипак попустио како би опстао – што је изузетак који потврђује правило. У јулу 1988. године, врховни вођа Хомеини прихватио је примирје након осмогодишњег рата са Ираком, који је до тада представљао као егзистенцијалну претњу. Ипак, непосредне околности које су довеле до те одлуке данас нису присутне. После осам година исцрпљујућег ратовања, војска Садама Хусеина нагло је ескалирала између априла и јула те године, изводећи пет муњевитих офанзива. Истовремено, Ирак је показао спремност да додатно прошири рат, подржавајући упад у Иран који је извела организација Моџахедин-е Халк.
У пролеће 1988. године, Сједињене Државе су у операцији „Praying Mantis“ уништиле иранске поморске капацитете за ремећење пловидбе кроз мореуз. У том периоду, кључне личности режима, попут Акбара Хашемија Рафсанџанија, почеле су да заговарају став да само мир може обезбедити опстанак власти. Чак је и тада жестоки командант ИРГЦ-а, Мохсен Резаи – данас војни саветник врховног вође – тог лета признао Хомеинију да је победа вероватно недостижна.
Увлачење у „живи песак“ у Ирану било би суштински Трампов Ирак
Данас режим није ни приближно тако притиснут, нити је склон компромису. Тврда струја, која обухвата ИРГЦ, део свештенства и затворени круг безбедносне елите, преузела је кључне полуге моћи; многи од њих потичу из истих неколико провинција и заједно су ратовали током иранско-ирачког рата. За њих је овај сукоб прилика да обнове преко потребно одвраћање, нарушено низом губитака од 2023. године. С правом се може претпоставити да данас не постоји фигура калибра некадашњег Рафсанџанија која би заступала умеренији курс.
Историја, дакле, не иде у прилог Трампу. То, наравно, не значи да је неуспех неизбежан, већ да се грешке из прошлости морају избећи. Попуштање у овом тренутку претворило би Трампа у новог Идна, а Иран у Насера на стероидима. С друге стране, ескалација без јасне стратегије победе носи ризик новог увлачења у живо блато. „Проблем“ је у томе што ће Техеран размотрити повлачење само ако Сједињене Државе покажу непоколебљиву решеност. Другим речима, једини пут председника ка победи води кроз даљу ескалацију – ма колико улози били високи.
Извор: Нови Стандард
