Пише: Вук Бачановић
Кад данас видимо Милорада Додика, лидера Савеза независних социјалдемократа, како са МАГА качкетом на глави Американцима нуди ресурсе Републике Српске као да су његова приватна својина, као да је питање суверенитета тек нека успутна формалност; када посматрамо Златка Лагумџију, некадашњег лидера Социјалдемократске партије БиХ, а данас амбасадора БиХ у УН-у, како без видљиве задршке оправдава поступке који су некада спадали у школске примјере империјалне силе; или Даниjела Живковића, лидера црногорске Демократске партије социјалиста, како се копрца у насљеђу Ђукановићевог система који га је изњедрио и који више не зна да одбрани, али ни да напусти; или, пак, Ивицу Дачића, челника Социјалистичке партије Србије, како у ставу мирно одобрава сваки квислиншки потез Александра Вучића – тешко је не осјетити нешто што није ни љутња ни разочарање, него прије она врста гађења које долази из судара са очигледним и бурлексним самопонижењем.
И не зато што су такви призори изузетак, него управо зато што нису.
Јер у тим гестовима се огледа један много дужи и дубљи процес, то јест завршетак тог процеса. Да би се разумјело како је до тога дошло, потребно је направити искорак од конкретних људи и дневне политике, и држати се линије која, заправо врло јасно, повезује поредак у СФРЈ са данашњицом.
Постоји једно опште мјесто које често понављају гласачи наведних странака: да је Југославија била готово утопијска заједница, коју су онда, у наглом и изненадном налету, уништили „пробуђени“ национализми, при чему, у зависности одакле је гласач, један од њих мора бити историјски најодговорнији. Та прича, колико год била привлачна због своје једноставности и којом се задовољавају разумљиво носталгични људи – јер постјуголовенска реалност јесте реалност јада и чемера – служи прије свега томе да сакрије једну другу чињеницу: да су темељи југословенског система подривани изнутра далеко раније прије него што су се „појавили“ радикални национализми – и то од стране оних који су били његови најпозванији чувари. Кетрин Самари је у својој студији о пропасти југословенског друштва дефинисала састав „земљишта“ из којег су чувари „поникли“:
„Самоуправљање се показало немоћним и наспрам бирократског плана и наспрам тржишта. Из тога слиједи да му је, да би уопште могло остварити свој развојни потенцијал, био нужан један другачији регулативни принцип – демократија. У стварности, међутим, затвореност система, као и одсуство стварне контроле над стратешким, макроекономским одлукама и њиховим посљедицама од стране оних који су њима непосредно погођени — укратко, недостатак политичке демократије -подривали су саму основу сваке солидарности. Тржишни односи су ту непрозирност и расцјепканост само продубили и учврстили. Бирократија је на тржишту паразитирала исто онако како је дотад паразитирала на плану. Истовремено, репресија над друштвеним, политичким и националним покретима, означеним као субверзивни, одвијала се упоредо са формалним ширењем самоуправљања и националних права током узастопних реформи све до позних седамдесетих година. Управо та унутрашња противрјечност рађала је нове напетости и нове реформске захвате, који су, спровођени на изразито бирократски начин, на крају водили ка коначном исцрпљивању и слому система.“
Ако се овај изванредно прецизни увид прихвати без много сентименталности, онда је и објашњење шта нас је снашло није толико компликовано: бирократија, која је већ унутар социјалистичког система научила да живи од његових противрјечности и тромости је одлучила да не ишчезне његовим колапсом. Напротив – она је, како то обично бива са добро уходаним апаратима, једноставно промијенила облик, језик и заставе, али не и своју суштину.
Јер треба имати у виду да тај слој никада није био револуционаран у оном смислу у којем је волио да декламује док је од тога имао користи. Он је био прије свега управљачки: навикнут да одлучује без одговорности, да управља без стварне контроле, да се прилагођава без унутрашњег преиспитивања. И управо та способност – да се без превише проблема пребаци из једног система у други – показала се као његова основна стратегија преживљавања.
Када је план почео да пуца, а тржиште да се намеће као нови арбитар, та иста структура није бранила ни једно ни друго – него себе. И ту негдје, у том тихом прелазу са једног облика паразитског живота на други, рађа се оно што данас гледамо као „лијеви“ спектар политичке сцене.
Тако су, мало по мало, настале странке које се данас представљају као међусобно супротстављене, а у ствари дијеле исту управљачку логику: СПС, ДПС, СДП БиХ и нешто касније СНСД. За њих издаја свих социјалистичких и антиколонијалних идеала, чини се, није био нагли историјски преокрет, ни нагли идеолошки преображај, већ једна врста административне реорганизације. Било је само потребно промијенити таблу на улазним вратима.
У том смислу, није чудо што су те структуре једнако лако усвојиле и разне облике шовинистичке реторике и суштински тачеријанску логику, као што су некада слијепо усвајале партијске директиве без обзира да ли су имале смисла. За њих је идеологија очигледно увијек била више средство него увјерење – нешто што се прилагођава околностима, а не нешто што се брани по цијену губитка положаја. О југословенским комунистима током НОБ-а можемо имати подјељена мишљења, али то су били људи који су били спремни одрећи се било каквог комодитета и умријети за своје идеале. Створили су државу са многим манама, али која јесте била утемељена на вриједности братства свих људских бића, друштвеној егалитарности, савезништву са потлаченима, антиимперијализму, антиколонијализму, вањскополитичком прагматизму који се није коцкао са достојанством. Па ипак произвели су генерацију насљедника који су пристали да буду управљачки апарат или дио њега у онтолошким манама које глуме државе. Генерацију која је схватила да би их досљедност идеалима за којима данас – ради манипулације гласачким тијелом – плачу могла скупо коштати.
Пад Берлинског зида био је претешко искушење за њих: вријеме се промијенило, правила су друга, а ко жели да остане у игри, мора да им се прилагоди. И они су се прилагодили. И, као што видимо из приложеног, опет ће.
Јер данас када је Pax Americana окончана, односно када су капитализам и либерализам поново одбацили своју хуманистичку маску и за насиље више не нуде пропагандне изговоре, већ кољу пропагандно и бахато, остаје још један, можда најнепријатнији увид о нашој „љевици“: да су те странке постале синергија најгорег из оба хладноратовска система – из прошлог су задржале бирократску тупост, полтронство инерцију и неспособност да се мијењају осим да се довијају из личне користи, а из садашњег преузеле хладни, бескрупулозни технократски каријеризам, лишен сваке стварне идеје о друштву. Тако је настао поредак који је истовремено тром и бездушан, непокретан и прилагодљив – укратко, савршено способан да прелази из злог у горе.
Из те перспективе, за оне који су у стању да прате линију – од затворености система, преко његове унутрашње дегенерације, до актуелне колонијалне политичке сцене – ништа од наведеног више не може бити истински шокантно. Напротив, све дјелује готово предвидљиво, као да се ради о већ виђеном обрасцу који се само прилагођава новим околностима.
Није, дакле, никакво изненађење када Милорад Додик, са позиције на којој се некада говорило о антиимперијализму и несврстаности, данас са лакоћом проглашава разне десничарске кољаче из Европе и Израела „пријатељима српског народа“. Није изненађење ни када Златко Лагумџија, уз извјесну дозу театралне повријеђености, објашњава да само наставља „мудру“ политику избора „између лошег и горег“ Алије Изетбеговића – јер је та врста рационализације одавно постала основни механизам преживљавања у систему који не трпи ни принцип ни отпор. Као што није ништа необична или шокантна спознаја да је Демократска партија социјалиста 2011. имала тајни споразум са Јединственом Русијом у исто вријеме када је креирајући хистеричне наративе о „малигном руском утицају“ – јер, у суштини, никада се није радило о различитим свјетовима, него о једим те истим позицијама. Ко је једном могао бити аркановац, биће то опет. А што се тиче „социјалиста“ у Србији, њихов одвратни однос према сопственом друштву, према његовим ломовима и дубоким социјалним потресима, само је кулминација процеса започетих у вријеме Слободана Милошевића.
И зато, ако ишта у свему овоме заиста разоткрива дубину проблема, онда то није више ни политика, ни идеологија, ни чак сама чињеница да су се некадашњи носиоци једног пројекта тако лако преобукли у службенике другог. Проблем је у томе што се та трансформација више ни не покушава сакрити – она се, напротив, изводи готово отворено, са извјесном дозом самопоуздања, као да се подразумијева да ће бити прихваћена. Јер „то је реалност“ и немојте да би сте се запитали за нашу одговорност због чега је таква каква јесте.
Јер, у крајњој линији, и друштво је навикнуто да живи са поједностављеним сликама стварности. Како је примијетила Кејтлин Џонстон:
„Дјеци представљамо инфантилну слику свијета у којој зликовци изгледају као разбојници, а јунаци као надљудски борци против криминала, налик ликовима из стрипа. У извјесном смислу, то је и разумљиво – ниједан родитељ не жели да своје малодобно дијете изложи стварним ужасима који постоје у нашој цивилизацији. Нећете шестогодишњаку рећи да нама управљају психопате наспрам којих и најсадистичније серијске убице изгледају готово безазлено, попут плишаних играчака.“
Али проблем настаје онда када та инфантилна представа престане бити васпитна нужност и постане трајни оквир политичке културе. Када одрасли људи наставе да вјерују у исте поједностављене подјеле, у исте манихејистичке наративе о добрима и злима, док се пред њиховим очима одвија нешто сасвим друго – једна хладна, прорачуната игра моћи у којој нема ни јунака ни зликоваца, него само различитих облика прилагођавања голој сили.
И премда Џонстон мисли прије свега на америчке политичке елите, ова мисао се ништа мање не може примјенити и на оне који су, с једнаким одсуством стида и одговорности, тако психопатски, тако кукавички, тако подло и тако ниско продали властиту цивилизацију и њено достојанство. Јер управо у том јазу – између прича које се причају и стварности која се живи – лежи коначно објашњење зашто све ово, ма колико изгледало апсурдно, и даље траје без већег отпора.
