Пише: Зоран Јанковић
Биће нових лета, сценарио и режија Гвозден Ђурић (косценариста Урош Томић), играју: Тамара Крцуновић, Златан Видовић, Анђела Крибл и Младен Леро.
Сваког дана нас живот јасно подсећа на такозвану лепоту, а онда и значај сиве боје, на оно што се налази при средини спектра на чијим се опречним странама налазе беспоговорни екстреми. А лепота је и у сивом, јер ако у српском филму као један пол препознамо најприземније народске комедије а на другом самодовољни и саморадикализовани артхаус, увидећемо да највише мањка онога по средини. Као епитом тог соја могао би да буде издвојен Није лако с мушкарцима Предрага Перишића и Михаила Вукобратовића, који се мирне душе може подвести и у ешалон филмова о одморима, путовањима, дражима туризма…
Ту долазимо до најподеснијег контекста за драмедију Биће нових лета сценаристе и редитеља Гвоздена Ђурића (косценариста је Урош Томић), која је претходног викенда стигла у овдашње биоскопе, као први нови локални “филмски производ” након приспећа и огромног успеха испотпросечне хрватске комедије Свадба. Тешко да ће Биће нових лета само у Србији успети да парира успеху Свадбе (а тај је успех на првом месту ипак фатумски и насумични феномен), а ако је за утеху, реч је о нешто квалитетнијем филму од нареченог хрватског блокбастера “у гостима”. Уз то, Биће нових лета у самом свом идејном заметку доноси благу инверзију у односу на уобичајене филмове о одласцима на одмор и путовања, јер кључни драмски и драматуршки замајац те приче произлази из немогућности актера (породице Шкрбић – мајке, оца, кћерке и сина) да отпутују на виђенију и престижнију туристичку дестинацију. Како је наведено, заплет је надахнут стварним догађајима из овог кутка света, мада ће, канда, многима, пробудити асоцијацију на чувену епизоду изворног Позоришта у кући, ону у којој јунаци у потпуној конспирацији проводе седам или десет дана самозаточени у свом стану уместо у Дубровнику. Како је филм огромним делом и чедо и интегрални део популарне културе, та подударност не би требало да засмета, тим пре јер овде имамо филм који се креће у рикверц у односу на (под)жанр коме свесно тежи, а отвара и подтекст у којем добар део људи драговољно пада под јарам друштвено условљених и пожељнијх улога.
Начелно, реч је о довољно здравом полазном оквиру, а невоље наступају када се крене пут дубље анализе онога урађеног у крајњем облику. Рецимо, ово је пример филмске приче којој фали уверљивости да би се потпуно прихватило оно што се унутар те приче одвија, на пример: тешко је прихватити спремност осталих актера да се потчине очигледном терору супруге-мајке, а са некаквом грижом савести као покрићем. Овде можемо да се вратимо на Позориште у кући – та поставка тамо је функционисала и била шармантна јер је спроведена у сагласју са суштином и законитостима ситкома као строго одређеног жанра, а и захваљујући времену и тадашњим преовлађујућим наравима, када је одсуство отворенијег отпора било нешто у шта се начелно може поверовати. Осим тога, тако осмишљен заплет целисходније и учинковитије делује у краћим форматима, јер иоле шири маневарски простор представља замку да хировито понашање добије и одлике психотичне задртости и опсесивности.
Подоста је овде рукаваца који су репови те шире постављене и испричане приче, а то онда наводи и на размишљање о упадљивим неуверљивостима. На првом месту зашто се Шкрбићи зарад тог лажног летовања на отменијој дестинацији крију од комшија у једној од сасвим обичних зграда на београдском Видиковцу, ако заправо своје финансијске неприлике настоје да по сваку цену сакрију од снобовског друштва из ротаријанских кругова, које са њиховим комшиулком нема ама баш никакве везе? Зашто се нису боље логистички и етапно припремили за ту самоизолацију? Зашто је тако брзо претрчано преко мужевљевог признања неверства? Зар отмица својеглаве кућне помоћнице није претеривање у смеру сасвим супротног од самонаметнутог циља? Зашто очевој мајци раније није предочено оно што се од ње прижељкује, а на шта она у склопу брзе монтажне секвенце у завршници филма ионако пристане? Претпоставка је да је све тако да би заплета и пуке механике одвијања радње уопште и било, те се може очекивати да разрешења нека од тих питања стигну у оквиру серије која нам следи. На другој страни, додуше, имамо повремене налете шарма, нешто духовитости у самом тексту, као пријатност коју са собом природно носи и здраворазумски закључак до кога и Шкрбићи сами дођу у завршном чину – да су цунами у виду породичних драма некада нужне међуфазе на путу ка поновном проналаску у неком тренутку затурене блискости, наравно, ако је реч о људима којима искрено маре једни за друге.
Извор: Време
