Пише: Данило Медин
Све је рјеђе видјети љекара који сједне крај пацијента, не заустави погледа на њему, него се загледа у њега, пита га шта га мучи, тражи да му пацијент исприча нешто о себи.
Још је рјеђе видједи љекара који се прво помоли за своје пацијенте, па започне са дијагностиком и лијечењем.
Најрјеђе је видјети како љекар кад више не може ништа да учини, кад је пацијент у хропцу у некој хладној соби испуњеној машинама које пиште и свијетле, без икога свога, сједне крај њега и држи га за руку или му стави руку на чело. Обично се све одвије у механицистичком кругу.
Пацијент је дијагноза, а дијагноза често магловит појам. Таблета или ињекција и ту се наш пут у пацијента завршава. Ајде, и то је много, видиш какве су нам плате, а у Њемачкој… три раја.
Та мистификација медицине кроз дистанцу, неке латинско- енглеске ријечи, несхватљиву патофизологију треба ваљда да оставе утисак на пацијента да је љекар бог и да је медицина scientia occulta.
У ствари је то само најобичнији безочлук, прикривање незнања и порука пацијету: што више даш мање се брукаш.
Мада, све чешће и пацијенти долазе са већ спремном дојагнозом и терапијом са AI и траже само да им потврдиш то што они већ знају. Тако да она Балинтова: љекар као лијек – више не важи, ако је икад и важила. Треба видјети само израз лица студаната кад им кажеш да ће првих неколико вјежби само гледати пацијента и да треба да ти кажу шта су сазнали из тог посматрања. Дакле, неће се то промијенти.
