Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
(De veritate et educatione)
Истини је и мерило и услов образовања. Образовање почиње тамо где почиње истина. И престаје тамо где се она напусти. То није реторичка формула, него структура. Истина није ствар већине. Нити је ствар консензуса. Она захтева признање, а не одобрење. Зато је ауторитет знања нужан:не као наметање, већ као сведочанство.Тамо где се ауторитет укине у име формалне равноправности, укида се тада и разлика између знања и незнања
Истина као прво мерило. Ниједан образовни систем не може бити већи од свог односа према истини. Ако истина постоји као мерило онда постоји и знање. Ако је истина релативизована знање постаје мишљење. Ако се истина укине остаје само форма.Зато је питање образовања, у својој суштини, једноставно: да ли истина има примат?Ако нема све је споредно. Када се истина изгуби као оријентир, знање се неизбежно преображава. Оно престаје да буде разумевање, постаје информација, брзина, количина, нестпљење. Престаје да буде мера већ збир. Тако настаје привид образованости: човек може много знати а да ништа не разуме. Образовни системи полазе да је подложно интерпретацији, све је отворено, све је доступно. Али управо ту настаје парадокс: без јасног мерила, нема ни јасног знања. Отвореност без критеријума не ствара слободу већ води у симулацију.
De cultura et simulatione
(О култури и симулацији)
Никада није било лакше доћи до знања. И никада није било теже срести човека који разуме. То није парадокс. То је стање. Живимо у времену у којем је знање изгубило пут, па је изгубило и цену. Више се не стиче. Не осваја. Не плаћа. Преузима се. И зато не остаје. Како је писао Byung-Chul Han: „Die Müdigkeit unserer Zeit ist keine Erschöpfung, sondern eine Leere.“ (Умор нашег времена није исцрпљеност, већ празнина). Образовање није нестало. Оно је замењено, смењено, разрешено обавеза, свих права и дужности.. Тихо. Без отпора. Замењено системом. Системом који даје одговоре, али не рађа питања.
De fundamento
(О темељу)
Образовање није темељ. Темељ је култура. Она тиха унутрашња мера по којој човек разликује истину од онога што на њу личи. Када та мера нестане — све остаје, а ништа не важи. Како упозорава Alain Finkielkraut: „La culture ne se transmet plus, elle se consomme.“ (Култура се више не преноси — она се конзумира). И зато више не стварамо људе. Ми их припремамо. За функцију. За улогу. За место у систему који не пита ко су.
De veritate
(О истини)
Истина није нестала, није се изгубила.. Само је постала непожељна. Спора је. Тешка. Неудобна. Како је писао Roger Scruton: „Truth matters because without it there can be no trust.“ (Истина је важна, јер без ње нема поверења.) А ми смо изгубили поверење — јер смо изгубили истину. Истина није мишљење. Није ни договор. Она је мера. И зато боли.
De simulatione
(О симулацији)
Машине не мисле. Оне предвиђају.А ми смо почели да верујемо предвиђању више него разумевању.Како каже Yuk Hui:„Technics is not neutral; it shapes how we think.“(Техника није неутрална; она обликује наше мишљење). И ту је прелом. Не у технологији, него у човеку. Јер је пристао да интелигенцију сведе на брзину, а знање на доступност. И да заборави кључну разлику између онога што звучи уверљиво и онога што јесте истинито.
De elita falsa
(О лажној елити)
Данас сви говоре о елити. А нико не зна где је. Елита није позиција. Ни титула. Ни видљивост. Елита је одговорност пред истином. А ово време ту одговорност не познаје. Његове елите су брзе, гласне и површне. Сигурне у оно што никада нису до краја разумеле. Оне не мисле, оне управљају утиском. Не траже истину, него прихватљивост. То није елита знања. То је елита приступа. Приступа моћи. Приступа говору. Приступа пажњи. А они који знају? Они који мисле споро, дубоко, одговорно? Нису нестали. Повукли су се. Не из страха, већ гађења, јер знање које служи утиску престаје бити знање. Елита је данас естрада, музика, спорт, политика, сви председникови људи, и — старлете.
Универзитети, некада места тишине и мисли, постали су простори велике производње. Наравно не знања, него квалификација. Академска заједница више не чува— истину. Она управља њеним облицима. Истраживање је замењено пројектом. Мисли методологијом. Истина, цитираношћу. И тако је образовање, које је требало да ослобађа, постало систем који потврђује већ прихваћено. Не зато што не може боље, него зато што више не сме дубље. Универзитети, некада места ти сабраности, све чешће постају простори у којима се мери оно што се лакше броји, него што се разуме. Не зато што су изгубили вредност, већ зато што су стављени у оквире који ту вредност не умеју да носе, износе. Академска заједница није престала да тражи истину. Али је све више приморана да је изражава у свим оним облицима који нису њена природна мера. Истраживање се обликује кроз пројекте. Мисао пролази кроз методологију. А вредност се често препознаје тек када постане видљива у систему. Ипак, универзитет остаје једно од ретких места на којима истина још има уточиште, онда када постоји човек који је спреман да јој остане веран.И управо тамо где се тај притисак превазилази, појављује се оно најређе, жива мера универзитета. Јер универзитет није зграда, акредитација, ни број радова. Он постоји само онда када постоји човек који је спреман да истини остане веран — и када то није корисно.
De homine
(О човеку)
Човек није створен за брзину. Ни за функцију. Ни за непрекидну повезаност. Створен је за смисао. За пут који није лак. За разумевање које боли. За љубав која не тражи корист. Како каже Viktor Frankl: „When we are no longer able to change a situation, we are challenged to change ourselves.“ (Када више не можемо да променимо ситуацију, позвани смо да променимо себе). Како променити себе сви знају алио се праве, нису упознати. И постоји нешто још тише. Не доказ. Не формула. Присуство. Тиха сигурност да смисао није наш производ — него наш први позив. Да човек, чак и када остане сам, никада није напуштен.
De solitudine
(О самоћи)
Самоћа није празнина. Она је избор. Не остаје свако тек тако сам. Остаје онај који види да је то тако најбоље. Онај који разуме куда воде гомиле — и не пође. И не дође, зато је сам. На обали коју су сви напустили остаје само један необично обичан и храбар човек. Не зато што мора — nего зато што не пристаје. Он није усамљен. Он је потпуно слободан.
De patienta et fortitudine
(О трпљењу и храбрости)
Ово време тражи лакоћу. На лагодност. Безбрижност и непажња привлачи и одвлачи и односи. А човек је створен да носи свашта. Сумњу. Патњу. Тишину. И да у свему томе не изгуби способност да воли. Како је писала Simone Weil: „Attention is the rarest and purest form of generosity.“ (Пажња је најређи и најчистији облик великодушности.) А пажња значи остати. И када је тешко — устати. И када је лакше одустати — одупрети се.
De contemptu temporis
(О презиру према времену)
Ово време не тражи обичног човека. Тражи необичну функцију. Не тражи само истину. Тражи проток информација о истини. И зато је отпор нужан. Тих. Упоран. Несаломив.
Epilogus
Не учимо више за живот. Живот се живи, зашто би да за њега и учимо, Нити за истину. Учимо за систем који не пита шта мислимо — него да ли функционишемо. Nec vitae, nec scholae — sed machinae discimus. И зато питање више није: шта знамо. Него: да ли још увек имамо снаге да волимо истину, да трпимо због ње, и да упркос свему — устанемо. Јер, све може бити симулирано — сем вере, сем љубави, и сем човека — који не одустаје.
