Piše: Miodrag Marinković (direktor Centra za afirmativne društvene akcije – CASA)
Jedan međunarodni diplomata, čije ime iz razumljivih razloga ne mogu da navedem, ispričao mi je da je prošle godine, na Vidovdan, nakon odluke kosovskih vlasti da zabrane isticanje srpske zastave, zatražio sastanak sa jednim nadležnim kosovskim zvaničnikom. Njegova namera, kako kaže, bila je da ukaže na kontradiktornost takve odluke i zakone koji dozvoljava upotrebu nacionalnih simbola. Zvaničnik ih je primio spreman. Saslušao je primedbe, a zatim, udobno zavaljen u fotelju, skoro snishodljivim tonom sasuo na njih niz već uvežbanih argumenata: da je upotreba zastave druge države nezakonita, da podstiče etničku netrpeljivost i da institucije dosledno štite zakon i pravni poredak, sve vreme sedeći ispred zastave Republike Albanije!
I upravo ova priča dočarava suštinsku poentu celog teksta. Nije ovde reč o ličnoj hipokriziji, već o načinu na koji sistem funkcioniše. Selektivna primena prava i arbitrarno tumačenje zakona, nastojanje da se albanska nacionalna agenda predstavi kao vladavina prava, postali su prepoznatljiva politika pokreta koji predvodi Aljbin Kurti.
Primera koji pokazuju takav obrazac odnosa prema Srbima ima mnogo: sudski poziv gradonačelniku zbog božićne čestitke, prekrečavanje verskih i nacionalnih simbola, privođenje dece zbog majica sa religijskim obeležjima i mnogih drugih. U svim tim slučajevima, dakle, zakon nije princip, već alat čija se primena prilagođava političkom cilju.
Najnoviji primer tog obrasca dolazi kroz izjave kosovskih zvaničnika povodom obeležavanja 17. marta 2004. godine, dana kada je započelo sistematsko nasilje nad Srbima na Kosovu, uključujući ubistva, uništavanje verskih objekata i raseljavanje hiljada ljudi. Partijski lideri pokreta Samoopredeljenje govorili su o tim događajima kroz relativizaciju i prećutkivanje međunarodno dokumentovanih činjenica, uz tendenciozno tumačenje koje menja njihov stvarni kontekst.
Nisu takvi narativi novost. Tokom samih događaja, ali i kasnije, u prostoru nacionalno orijentisane retorike, uključujući i tabloide, nasilje iz marta 2004. godine uporno je relativizovano, a činjenice selektivno reinterpretirane kako bi se ublažila, prikrila ili opravdala etnička dimenzija nasilja. Iako neprihvatljivo, u izvesnoj meri to ne iznenađuje. Konflikti gotovo uvek proizvode konkurentne interpretacije.
Ono što je u takvim situacijama važno, i što pravi razliku, jeste institucionalni odgovor, zrelost i integritet. Katarza ne dolazi spontano, već kroz odgovorne i pažljivo oblikovane politike. I upravo tu je došlo do najveće promene dolaskom na vlast trenutne političke struje na Kosovu.
„Univerzitet u Prištini trenutno najugroženiji u Srbiji“: Tribina ispred Rektorata u Beogradu
Ranije su kosovski politički lideri, ako ne uvek dosledno, onda makar formalno održavali minimum institucionalne odgovornosti u javnim obraćanjima o ovom događaju.
Tadašnji premijer Bajram Redžepi javno je osudio nasilje nad Srbima, a slično je učinio i kasniji predsednik Hašim Tači. Kada nije bilo otvorene osude, postojala je makar uzdržanost. Danas je i taj minimum napušten. Umesto institucionalne distance i odgovornosti, dominira politički populizam i nacionalno profilisan pristup koji selektivno tumači činjenice i prošlost, pretvarajući ih u politički filtriran narativ za legitimisanje svojih ciljeva. Reč je o obrascu u kojem se etnički interes institucionalizuje, postaje zvanična politika, čime se Kosovo pomera iz građanskog u albansko nacionalno društvo.
Ključna pitanja u ovoj situaciji su zašto se to dešava i kuda to vodi. Prvo je očiglednije. Zašto je 17. mart toliko važan za nacionalne ideje sadašnjih lidera Kosova?
Tog 17. marta 2004. godine, na očigled međunarodne zajednice, na Kosovu se dogodio talas etničkog nasilja nad Srbima: zapaljeno je 35 crkava i verskih objekata, proterano oko 4.000 ljudi, ubijeno osam, povređeno više od 150, dok je uništeno oko 800 srpskih i 90 romskih kuća.
Spekulisanje o uzrocima ovog nasilja je suvišno. Posledice otkrivaju motiv. Reč je o događaju koji se desio pet godina nakon rata, u trenutku kada Srbi više nisu predstavljali bezbednosnu pretnju i kada su Albanci već imali efektivnu kontrolu nad Kosovom.
U toj situaciji, etničko nasilje označilo je kraj pojednostavljene slike o etničkom konfliktu na Kosovu i dotada dominantne dihotomije “dobrih Albanaca” i “loših Srba” u očima međunarodne zajednice.
Ta slika se i danas doživljava kao “moralno tlo” i politički kapital za nacionalne aspiracije Pokreta Samoopredeljenje. Upravo zato ostaje politički relevantna, i upravo iz tog razloga se sistematski relativizuju činjenice u vezi sa 17. martom.
Drugo pitanje, kuda vodi takva politika, za kosovske Srbe nema mnogo dileme. Politički populizam u podeljenim društvima kakvo je Kosovo ima plodno tlo za političku mobilizaciju. Na njemu je Samoopredeljenje došlo na vlast, na njemu ostaje i od njega neće odustati. I ima sve veću podršku. To znači nastavak ovakvih politika i sve veće pritiske na srpsku zajednicu.
Već vidimo tendencije da se identitet jedne zajednice kriminalizuje, da se zastave i simboli potiskuju iz javnog prostora, da se javno izražavanje pripadnosti tretira kao bezbednosno pitanje, da se administrativni i pravni mehanizmi koriste za ograničavanje osnovnih prava i da se politički zahtevi jedne zajednice sistematski marginalizuju. Kosovo ubrzano postaje “neprijateljsko” okruženje za kosovske Srbe, društvo u kome se njihov opstanak uslovljava potiskivanjem nacionalnog identiteta.
Ne sećam se gde sam to pročitao, ali pamtim misao da „zastave najviše bole kada su na zemlji“.
To znači da kada se identitet jedne zajednice poriče ili potiskuje, on prestaje da bude samo pitanje simbolike i postaje ključno lično i kolektivno pitanje dostojanstva i mera toga – da li je moguć život ovde ili ćemo ga tražiti na drugom mestu.
I to će biti naš najveći izazov u godinama koje dolaze.
Izvor: KoSSev
