Није новост да је Мило Ђукановић мијењао ставове, занимљивост је са колико је бескрупулозности то чинио. О томе свједочи једно његово излагање на ЦК СК Црне Горе, које је пренијела Побједа 1989.
Припремила: Редакција
Да Плав не постане црногорско КосовоС обзиром на географску позицију Плава и на вишенационални састав становништва, у коме доминира албански живаљ, мислим да се може говорити о узајамној вези између ситуације у Плаву и на Косову. Косово би свима у Југославији требало да буде опомена, па и нама у Црној Гори, да морамо правовремено одмах на прве покушаје нарушавања међунационалног јединства реаговати много ригорозније, много организованије и политички много озбиљније него што је то чињено на Косову. Старо црногорско руководство је у доброј мјери утицало на распаљивање националних страсти. Употребљавало је опробану формулу – оно што не знаш не потенцирај, пребаци на терен међунационалних односа и учини себе жртвом коју угрожава великосрпски национализам, који, наводно, хоће да посрби Црну Гору, а тебе као оданог руководиоца црногорској нацији и држави хоће због тога, наводно, да збришу. То је у једном периоду био ефикасан метод за одржавање на власти. Јануарски догађаји су најбоље демантовали и разбили такве конструкције. Показало се да огромна већина црногорског народа није насјела на те приче. Црногорски народ је раскинуо са праксом свађања црногорског и српског народа и са руководством које је то у једном дугом временском периоду чинило.
Ирационална србофобија
Изненађујуће је како је брзо стигла подршка за употребу силе на Жутој греди од оних руководстава која се, заправо, залажу за најрадикалнију демократију у Југославији, са којом је било каква употреба силе неспојива. Мислим да их је на давање подршке црногорском политичком и државном врху мобилисала заједничка веома распрострањена и у одређеном дијелу земље политички коњуктурна србофобија, за коју ја не видим никаквог рационалног разлога. Све то плашење Србијом је, заправо, само покушај да се задржи статус кво у коме је Србија била неравноправна република. Статус кво којим је разграђивана авнојевска Југославија. Јер, иза привидно јединствене подршке установљења Србије као равноправне државе стајало је пуно политичко субверзивне активности из одређених дијелова земље са циљем да блокирају промјене и да Србија остане и даље неравноправна. Јер, хтјели ми то признати или не, изгледа да је у једном, релативно дугом периоду, ипак егзистирала, та сасвим накарадна теза о слабој Србији и јакој Југославији. Кажем накарадна јер се показало, а данас се то веома јасно види да је са слабом Србијом Југославија била сваки дан све слабија.
Свађање народа
Постало је у Југославији врло коњуктурно свађати народе. Подсјетићу само на посљедњи иступ предсједника Предсједништва ЦК СКЈ Стипе Шувара у Хрватској. Напад на руководство Србије и на Србију, који је био у функцији његове предизборне кампање, резултирао је доста убједљивом побједом над својим противкандидатом за члана Предсједништва СФРЈ. Опробани рецепт који даје резултате а који, у крајњој линији, резултира нечим што може бити погубно за ову земљу. Јер, све док се свађају руководства ја то сматрам политички непродуктивним и штетним, нечим што нас све скупа зауставља у развоју, што нам скреће пажњу са основних развојних питања и доводи на терен међунационалних трвења. Међутим, када то прерасте у општенародно расположење то може бити погубно за ову земљу.
