Пише: Филип Драговић
Недавна јасна и недвосмислена реакција из Митрополије Црногорско-приморске, а у вези медијских спекулација (видјећемо брзих дана ко их је покренуо и на основу чега) о формирању некакве нове епархије у Боки, показала је јасно шта значи и како се исказује самосталност неке епархије (у овом случају: митрополије) у односу на ширу црквену цјелину, па и у односу на њој надређени центар.
Ово не значи да је поменути став свештенства донијет насупрот вишем црквеном сједишту (за који се, претпостављам неосновано, везује ова иницијатива), него то значи да је став изражен без тражења претходне дозволе или мишљења, од тог истог центра. Наиме, питање диобе неке епархије, издвајања неког њеног дјела и формирања неке нове епархије, не може се рјешавати нити иницирати без јасне воље и жеље свештенства и народа те епархије о којој је ријеч.
Овоме се може додати и чињеница да се избор нових свештеника, унапређење или дерогирање постојећих, као и рад бројних црквених (епархијских) тијела, обавља у искључивој надлежности локалног епископа (у овом случају: митрополита), без потребе (па и могућности) уплитања било кога са стране. Како је то овдје у случају Митрополије Црногорско-приморске, тако је и у случају било које друге епархије како СПЦ, тако и других помјесних цркава.
Раковић прориче 2019: Од литија нема ништа, Амфилохије благонаклон према Милу! (ВИДЕО)
Тек се питања од ширег значаја, која излазе из домена надлежности неке епархије рјешавају на нивоу сабора и синода одређене аутокефалне цркве. Овдје сада не улазим у питања апелације вишим црквеним судовима, која, у моменту док ово пишем, сежу чак до Цариграда (ако ви се неко од свештеника и вјерника у СПЦ пожалио на одлуке домаћих црквених власти), нити у питања рада синодских комисија, каква је она која је испитивала рад жичког владике Јустина, о чему смо овдје већ писали.
Ово сам закључио на основу чињенице како је и поводом чега је реаговало свештенство Митрополије на посљедњем братском сабрању у Подгорици. А све ми је то разбистрило и ону страну приче овдашњих индипендентиста (махом атеиста и агностика) како нам је, у Црној Гори, из разлога неког самосталнијег одлучивања о локалним питањима, потребна некаква, ако не аутокефална, а онда барем аутономна црквена организација унутар СПЦ.
Послије ове приче са Боком, која је чини ми се, ријешена и прије него што је отпочела, изразом јединства црногорског и приморског свештенства, постаје јасно да у православљу, према канонском уређењу епархија и њихових међусобних веза, сваки владика, са својим свештенством и вјерним народом, има довољну самосталност да води своје домаће црквене послове, а да тиме ни на који начин не урушава јединство шире црквене заједнице, и уопште јединство вјерног народа унутар неке помјесне, аутокефалне цркве.
