Захваљујући породици почившег академика Ника С. Мартиновића, Журнал ће своје читаоце упознати, или подсјетити, на значај „Цетињског љетописа“. У недјељним издањима нашег портала, почевши од ове седмице, доносимо дијелове увода у тај културни споменик и историјски извор првог реда, објављен на Цетињу 1962. године трудом Ника С. Мартиновића.
Пише: Нико С. Мартиновић
„Цетињски љетопис“ је познат у нашој историографији. Користили су га многи историчари, поред осталих, и Василије Петровић–Његош, Петар I Петровић–Његош, Димитрије Милаковић, Фрањо Миклошић, Павле Аполоновић Ровински, Марко Драговић, Иларион Руварац, Лазо Томановић, Душан Вуксан и др. Он има многоструку научну важност. Правници га могу највише користити. У њему је сачувана правна терминологија посљедњих остатака старе Зетске државе и, нарочито, помени сталежа који су у времену Црнојевића живјели на подручју старе Црне Горе (властела, кефалије, власи, кмети, рвавласи). Документи из периода Црнојевића, а неки и из каснијег времена, пружају грађу за проучавање баштинског права (баштине, кметије). Сачувани су остаци правних институција старог српског права (кућа, братство, племе, збор). Има грађе и за старо стварно и облигационо право, по нешто из насљедног и породичног (закуп, својина, ујам, диоба куће, тестаменат, дар). Сачувани су остаци правних симбола (пресијецање динара), процесног права (заклетва, извођење доказа). Један докуменат из времена Ивана Црнојевића („Суд Царски и патријаршиски“) је кодификовао кривично право заштите баштинске својине. С обзиром на обиље забиљежених топонима, овај љетопис је сачувао готово све важније називе мјеста од Хота и Зете до граница старе Црне Горе и Боке Которске. Ти топоними садрже остатке правних установа државног поретка (Збориште, Мирац), старе словенске митологије (Троглав, Мрамори, Гомилице) и етнографске грађе (Вигњиште, Ковачев до).
„Цетињски љетопис“ је карактеристичан докуменат, за историчара, по томе што, поред нотирања неколико догађаја, од почетка до краја одражава дух немањићке државе и настоји да ту традицију сачува. То потврђује чињеницу да је Црнојевића држава била посљедњи остатак старе српске државе, која је сачувала и њен симбол (двоглави орао), који се и до данас сачувао на олтару Цетињског манастира.
„Цетињски љетопис“ пружа значајну грађу и нашој историји књижевности. Он је, на првом мјесту, интересантан као род књижевног стварања. У њему је сачуван србизирани извод Берлецијевог дјела „Скендер-бег“. Он пружа два нова податка о књижевном раду Василија Петровића–Његоша. Познато је да је Василије Петровић–Његош написао и објавио у Москви 1754. године „Историју Црне Горе“. Та историја има података интересантних за историчара, иако јој је главна намјена била да заинтересује Русију за малу незаштићену Црну Гору, која је ратовала на позив Русије и по својој иницијативи, против Турака, и борила се против папске уније. Поред тога, у „Љетопису“ је преписан и други докуменат, иако мањи, сличан „Историји Црне Горе“, упућен 1744. године Сенату у Венецији, који такође рекапитулира историју Црне Горе кроз ратове које је Црна Гора водила са Турцима, а који су користили Млетачкој држави. Овај докуменат у Љетопису има око 16 страна, формата 32 x 21,5 cm. Циљ му је био да ублажи осорност и несносност пограничног млетачког комесара у Котору, Николе Болце, према Црној Гори. Овај рад, писан руком, Василија Петровића, носи наслов „Књига за Црногорце предата у Сенат млетачки“. Иако је ово једна врста дипломатског акта, може се сматрати, као и „Историја Црне Горе“, књижевним саставом Василија Петровића–Његоша. Поред тога, у „Љетопису“ се налазе и три пјесме карактеристичне за дух времена и политичке интенције Црне Горе у доба Василија Петровића (које ћемо ниже навести). Оне су писане руком владике Василија Петровића. Не може се утврдити да ли их је он написао или само забиљежио, али је тај податак такође важан за литерарни лик Василија Петровића–Његоша.
Филолог ће у „Љетопису“, наћи лијепу грађу за историју језика. Пада у очи, поред осталог, да љетописац скоро сто година прије Вука Караџића који је, званично, увео слово х у српски књижевни језик, употребљава то слово и у ријечима које нијесу турског поријекла, што значи да је оно живјело у народном језику (Хумци, хулити, хрбат).
Историчару народне књижевности, и географу, „Љетопис“ пружа податке да је на Цетињу у доба Црнојевића постојала рјечица Цетиња, која се помиње у пјесми „Женидба Максима Црнојевића“ и другим народним пјесмама. У документима из времена Црнојевића, који се наводе у „Љетопису“, помињу се поток који протиче кроз Цетиње и мост на том потоку.
Најзад „Љетопис“ ће бити занимљив и агроному и привредном историчару. У његовим документима се помињу виногради на Цетињу, а 1638. године и конопља и купус, што значи да је то у то доба гајено.
Сматрали смо, због већ истакнутог значаја „Цетињског љетописа“, да ће фототипско објављивање овог документа бити корисно за науку. Зато смо одлучили да га издамо у цјелини.
Извор: Цетињски љетопис, Цетиње, 1962, стр. 3-4.
