Инсистирање само на еколошким последицама пројекта „Јадар“ може се вратити као бумеранг када се појави студија која ће „доказати“ како, ето, експлоатација литијума не угрожава животну средину, или је угрожава маргинално. Остаје ли тада још неки аргумент против овог пројекта?
Пројекат „Јадар“ је свакако огромна еколошка брига, али он је и много више од тога – он је тужна метафора колонијалне, транзиционе Србије. Проблем отварања рудника није само у томе што су потенцијалне еколошке и друштвене штете огромне, већ што економски ефекти овакве инвестиције не могу такве штете да компензују. Ако експлоатација литијума доноси дугорочне и огромне економске користи, она их доноси Рио Тинту а не Србији. Инсистирање само на еколошким последицама овог пројекта може се вратити као бумеранг када се појави студија која ће „доказати“ како, ето, експлоатација литијума не угрожава животну средину, или је угрожава маргинално. Остаје ли тада још неки аргумент против овог пројекта?
Замислимо за тренутак да се вољом грађана може зауставити отварање рудника. Допустимо да је Рио Тинто, који је већ уложио немали новац, заборавио да се кроз уговоре са владом заштити од заустављања пројекта по било ком основу. Претпоставимо да у случају арбитраже држава неће морати да плати астрономске одштете Рио Тинту (ако се пројекат не реализује кривицом Србије). Или краће, замислимо да је Рио Тинто наивна и неискусна компанија, а да су на другој страни искусни и компетентни домаћи вукови у чије поштење и непоткупљивост нико нема разлога да сумња.
Када би све и било тако како је описано, пројекту Рио Тинта би се морало прићи озбиљно, непристрасно, кроз педантну економску анализу користи и трошкова – за Србију. У тој анализи еколошка димензија пројекта, колико год била важна, не би могла бити искључиви критеријум који одређује судбину инвестиције. Екологија може бити опсесија зелених активиста, али државе себи не могу допустити превелики зелени луксуз.
Еколошки притисак
Сваки рудник је ружни ожиљак на лицу земље, тим гори и грђи када се копа тамо где су плодне оранице или тамо где се нарушава лепота или загађује природа. Нажалост, свет није пасторална Аркадија, нити су грађани спремни да жртвују комфор и своје потрошачке навике како би сачували природу. Зелени живе у свом романтичном, поједностављеном свету, али осим на речима, не би да жртвују много. Нико на еколошким протестима не носи транспаренте на којима пише: „хоћемо мање да трошимо“, „нећемо ни литијум ни мобилне телефоне“, „забраните све приватне аутомобиле и оне електричне“, „забраните градњу великих кућа или станова који арче енергију“.
Насиље над природом се данас врши више из комерцијалних него из егзистенцијалних разлога. Озбиљне државе увек вагају економске ефекте у односу на еколошке и социјалне штете које инвестиције доносе. Социјалне штете су огромне јер подразумевају трауматично измештање читавих насеља или драстично обарање квалитета живота оних насеља која остају уз руднике. Узгред, социјалне штете су огромне и онда када се рудници затварају.
Рудници угља у Србији су добар пример оваквих дилема. Иако је реч о тешком скрнављењу природе и загађивању атмосфере, ови рудници обезбеђују какву-такву енергетску сигурност, обезбеђују да се грађани греју и да имају струју. При томе, Србија за угаљ не мора да троши девизе које тешко зарађује и које су деценијама њена најдефицитарнија роба. Угаљ обезбеђује и да се не умре од зиме и глади ако се моћници наљуте на вас па вам ускрате увоз енергената. (Србија не сме да заборави како се живело када су јој западни пријатељи, на пример, увели нафтни ембарго током деведесетих година прошлог века.)
Још једном: кључно питање је да ли економске и стратешке користи од рудника могу надокнадити штете које се тиме наносе људима и природи – ово се односи на све инвестиције, не само на руднике.
Економска рачуница
Како изгледају економске користи које Србија очекује од отварања рудника литијума?
По подацима који су се недавно појавиле у тексту објављеном у угледном „Фајненшл тајмсу“ (27. децембра 2021), производња литијума у Србији би требало да има чудесне економске ефекте. Цифре се базирају на рачуници српске владе и по њима би пројекат „Јадар“ требало да годишње повећава бруто домаћи производ за око 10 милијарди евра, или за невероватних 22 процента тренутног БДП-а. У овој цифри су сабрани и сви будући ефекти ове инвестиције, јер би се поред рудника могли појавити и страни инвеститори који би отворили технолошке фабрике које користе литијум. (Цифре раста БДП-а које је пројектовао Рио Тинто су много скромније, али влада зна нешто што Рио Тинто не зна и отуда оптимизам.)
Ако су ове пројекције тачне и ако Србија тиме стварно „зарађује“ 10 милијарди евра годишње, нема разлога, па ни еколошких, да се у инвестицију не уђе. Србија би могла понудити домаћинствима која се морају изместити да их пресели у Тоскану или Провансу, ако им нека друга локација у Србији баш не одговора. Губитак у производњи хране због отварања рудника би се могао надокнадити увозом раскошних деликатесних производа са свих страна света. Како би смањила еколошки бол онима који данас протестују против Рио Тинта, Србија би им могла купити по један аутомобил, и то онај еколошки – „Теслин“. Лидери протеста би чак могли добити и по један летећи аутомобил који ће се по неким најавама производити у Србији. И после свих ових галантних трошкова, остало би још – 10 милијарди евра годишње је огромна цифра за малу земљу.
Оставимо иронију по страни и погледајмо још једном податке из поменутог чланка. Све и да су цифре тачне и да не служе грубом обмањивању јавности, кључна илузија садржана је у исказивању ефеката инвестиције на раст БДП-а. Илузије које обрачун БДП-а ствара најбоље се виде када се од Србије померимо на запад Европе.
Статистичке илузије
Ирска данас има два пута већи БДП по глави него Француска и око 85 процената већи БДП по глави од Немачке. То би требало да значи да грађани Ирске живе много боље и имају много већа примања од поменутих земаља. Немају. Реч је о статистичкој илузији креираној обрачуном БДП-а. Када се тријумфални ефекти ирског БДП-а преведу на стварни живот, реална примања Ираца су на нивоу француских, а нешто заостају за немачким, аустријским или скандинавским, на пример. Како је то могуће?
БДП обухвата све вредности које су створене у националној економији без обзира ко је „власник“ тих ефеката. У ирском БДП-у обрачунати су књиговодствени приходи великог броја западних технолошких компанија које користе Ирску као земљу ниских пореза и ту књиже приходе које су остварили на разним тржиштима. Они јесу у БДП-у Ирске али нису у животима Ираца. Мало грубље, на примања Ираца ти приходи имају онолико ефекта колико и на примања становника Горње или Доње Трнаве… добро, ипак мало више.
Ако сутра Рио Тинто буде експлоатисао и извозио руду из Србије, извозни приходи ће повећати српски БДП, али ти приходи припадају Рио Тинту и у правилу не остају у Србији. Србија ће од тога имати рудну ренту, можда ће Рио Тинто платити и нешто пореза, а понеко ће добити чак и плату радећи за Рио Тинто. Ту ће се финансијске користи за Србију завршити и оне ће бити неупоредиво мање него што ће бити статистички раст БДП-а.
Индиректни ефекти
Плаћени економисти ће објаснити да ће индиректни ефекти инвестиције бити чудесни и много већи од директних ефеката. Економисти јако воле индиректне ефекте јер их могу процењивати, увећавати и манипулисати њима колико желе, или колико им се плати. Ако се отворе фабрике батерија па крене њихов извоз, вредност извоза ће увећати БДП. Србија ће и овде можда, евентуално, ако буде среће, наплатити неку цркавицу пореза, а запослени ће добити чак и цркавицу плате. Ако се буде тражило нешто више од цркавице, или се не буду давале субвенције, онда фабрика неће ни бити. Тачније – биће их, али не у Србији, већ тамо где су цркавице још мање него у Србији и/или су субвенције веће.
Нема сумње да ће добро плаћене и добро „подмазане“ експертске анализе показати да су еколошке штете минималне. Нова, чудесна технологија је таква да у ствари озелењава крајолик, смањује постојећу загађеност, продужава живот и повећава наталитет. А као што је опште познато, експертска се не пориче. Власт ће махати том анализом, хвалити се гротескним цифрама будућег раста БДП-а и тиме оправдати оно што је (може бити) већ одавно потписано. Ако ипак до инвестиције не дође, што је мало вероватно, Рио Тинто ће анализу користити као моћан аргумент када буде тужио Србију за кршење уговара и надокнаду штете, ако таквих уговора има.
Али шта ако дође до смене власти? Ништа, или прецизније: баш ништа. Нове власти ће оптужити старе власти да су им оставиле врућ кромпир, да су криве за све, да су преузете уговорне обавезе такве да упркос протестима рудник ипак мора да се отвори. Док то буду изговарали, смешиће им се брк – биће ту ћара и за нове власти.
Сага о руднику литијума далеко превазилази и помало помодну еколошку агенду. Еколошки ефекти овде само јасније показују сав апсурд транзиционог развојног модела. То је само још једна илустрација или симбол колонијалног статуса Србије, њене африканизације и сулуде опседнутости страним инвестицијама. Србија је постала колонија а да је мало ко то приметио.
Ако се некоме учини да је прича о африканизацији Србије само празно, комуњарско паметовање, нека му бар остане у сећању део текста који указује на варљивост БДП-а као мерила економског успеха и исплативости страних инвестиција.
Пише: НЕБОЈША КАТИЋ
Извор: РТС
