Пише: Бранислав Јаковљевић
Док су се опорављали од шока и неверице непосредно после првог избора Доналда Трампа за председника, уметници, позоришни ствараоци, песници и критичари широм Сједињених Држава упоређивали су бескрупулозног скоројевића на челу државе с протагонистом позоришне фарсе Алфреда Жарија Краљ Иби, први пут изведене крајем 19. века. Поред крушкастог стаса, обојицу красе сировост, вулгарна амбиција, похлепа и попуштање најнижим нагонима људске природе. Појавило се безброј објава на друштвеним мрежама и мноштво есеја и чланака у академским часописима, уметничких пројеката са Ибијем и, наравно, позоришних поставки Жаријевих комада и њихових осавремењених верзија.1 Иза многих од тих призивања Жаријевог дела стајало је питање: како је ово могло да се деси нама, напредној демократији с чврстим институцијама, слободним медијима и стабилним политичким системом? Чини се да је одговор стигао крајем Трамповог првог мандата с лумперајком од 6. јануара, том бахатом оргијом која би могла припадати ибијевској фарси да у њој нису изгубљени људски животи. Мало њих је у том догађају видело бруталан маркетиншки трик, ефектан почетак Трампове нове кампање.
Његов други мандат није реприза првог. Овог пута је дошао припремљен, с готовим „Пројектом 2025“ и техно-олигарсима и другим власницима великих компанија, који су стали у ред да њему и првој дами пољубе колено.2 У другој години Трамповог првог мандата појавило се „Национално кулинарско надметање Краљ Иби“ (National UBU ROI Bake-Off), програм нових позоришних дела заснованих на Ибију, који је организовала драмска списатељица Пола Вогел и у ком се нашао један монолог Меланије Трамп. Други мандат је обележен документарним филмом Меланија, у продукцији Безосовог Амазона. У поглављу „Отац Иби“ (Père Ubu) своје књиге Шта долази после фарсе?, критичар Хал Фостер испаљује салву питања: „Како понизити лидера који не зна за стид? Како се ругати неком ко успева на тлу апсурда? Како у бесмислу надмашити председника Трампа?“3 Сад имамо одговоре на сва та питања, па и оно из наслова: после фарсе долази њена нормализација.
Други Трампов мандат надмашио је све што је Жари замислио у свом портрету аутократе. У првом мандату Трамп је скандализовао међународни политички поредак, а сада га ревносно прекраја. Док је крајем друге деценије 21. века повремено пружао вербалну подршку аутократама широм света, сада је претворио Белу кућу у конзервативну Коминтерну тако што је улагао у оне које подржава (аргентинског председника Хавијера Милеја) и беспоштедно малтретирао оне које он и његови ортаци не воле (лидере Бразила, Мексика и Канаде, и целу ЕУ, с тешким казнама које то повлачи за фирме Силицијумске долине). Пошто је с малтретирања пријатеља и непријатеља (више првих него других) прешао на задовољавање отворених империјалних амбиција – користећи америчку војску за отмицу једног актуелног страног председника и најављујући даље територијалне планове – рекло би се да је Трамп надмашио чак и Жаријев репертоар Ибијевих ексцеса.
На крају Жаријеве фарсе, Иби се повукао после пораза у Русији и плови дуж обала Данске, по свој прилици на путу ка свом непостојећем краљевству („Да није Пољске, не би било ни Пољака!“).4 Тако је наставио све док није дошао до топлих земаља и хитро их колонизовао. Опис Ибијевих империјалистичких подвига у средишту је готово заборављеног књижевног подухвата Амброаза Волара, трговца уметничким делима, који је крајем 19. и почетком 20. века одиграо кључну улогу у покретању каријера неколико великих модерних сликара, међу њима Пола Сезана, Пабла Пикаса и Анрија Матиса. Деведесетих година 19. века Волар је објављивао албуме сликара које је подржавао, као што је Пол Гоген. Кретао се у истим круговима боема симболиста као и Жари и пружио је финансијску подршку за Илустровани алманах Оца Ибија (1899) закупивши у њему рекламни простор. Идеја за другу (и последњу) публикацију у тој серији, Илустровани алманах оца Ибија (20. век), 1901, родила се на једној од вечера које је Волар приређивао у свом подруму у Улици Лафит у Паризу.5
У својим мемоарима, Волар је забележио да је Жари дошао с идејом о „колонијалном прилогу“ пошто је чуо његове приче о француској острвској колонији Реинион у Индијском океану, где је Волар био рођен и одгајен. На крају је једини очигледно колонијални сегмент Алманаха био комад Иби колонијалиста (1901), који је, према авангардном предању, углавном написао сам Волар.6 Волар се вратио Ибију неколико година после 1907, када је Жари умро у 35. години. Почев од 1916, написао је и објавио низ ибијевских комада: Тата Иби у болници и Тата Иби у здравственој служби (1916), Тата Иби у авијацији (1918), Колонијала политика тата-Ибија (1919) и Тата Иби у рату (1920). Сакупио је те комаде у књизи Реинкарнације тата-Ибија (1925), у којој су се нашли и драмски скечеви Тата Иби у поштанској служби и Тата Иби у Пантеону, прозна минијатура Политичко завештање тата-Ибија и најдужи од свих Воларових комада, Колонијални проблеми у Друштву народа. На крају, 1930. године, објавио је последњи ибијевски комад Тата Иби у земљи Совјета. Воларове књижице су биле илустроване упечатљивим дрворезима Жоржа Руоа, једног од уметника које је заступао.
Ибијем колонијалистом доминира фигура безочног аутократе коју је Жари развијао у претходној деценији: опортунисте, предатора, насилника и кукавице; лаконичног, саможивог и неуморног хвалисавца. Али колонијални контекст показује још једно важно Ибијево лице: поврх свега осталог – и сасвим очекивано – он је и расиста. Главни политички увид Жаријевог комада тиче се колонијалних друштава после укидања ропства и извесно долази од Волара. Пре него што почне да сипа излизане расистичке фразе о лењости робова (илустроване причом о тајанственој болести „татан“, која их обузима кад су приморани да раде), вулгарне измишљотине о томе да се староседеоци хране пацовима, затуцане коментаре о црним проституткама и егзотичне колонијалне фантазије о крокодилима и нојевима, Иби испаљује рафале жалби на то што му је одузето „право“ да купује робове. Укидање ропства лишило га је те праве ибијевске уживанције. „Ми“ (бивши робовласници) претворили смо робове у „слободне раднике“, пошто је то „обичај у париским фабрикама“. Он помпезно наставља: „У жељи да их све усрећимо и одржимо у добром здрављу, обећали смо да ћемо им, после истека десет година слободног рада у нашој служби, ако буду врло добри и добију повољну оцену од нашег надзорника, дати право да гласају и да праве сопствену децу.“7 Ово је атипично за Жарија. Испод фарсичне фасаде, овај драмолет садржи проницљиву анализу колонијалног стања.
Жари је почео да гради Ибијев лик док је био тинејџер у Рену, заједно са својим школским друговима, браћом Анријем и Шарлом Мореном.8 Од самог почетка његови комади с Ибијем сликали су патријархални буржоаски поредак одоздо, из перспективе оних који немају моћ, најпре деце, а потом боема с друштвене маргине. Та перспектива била је замагљена фарсичним и опсценим средствима која је користио. У Воларовим рукама, ибијевски корпус је постао је студиознији и оштрији. За њега фарса није била начин говора, већ суштина ствари о којима је говорио. Пошто је рођен у далекој колонији као син „креолске“ мајке и француског оца, Волар је присно познавао неједнакости и неправде колонијалног друштва. Једнако је значајан и његов положај унутрашњег странца – француског грађанина рођеног у прекоморском региону Француске – што му је омогућило да посматра и разуме не само дубоке, силом наметнуте поделе између метрополе и њених колонија већ и значајније, суштинске везе међу њима. Воларови ибијевски комади, посебно Колонијална политика тата-Ибија, могу нам помоћи да расветлимо наизглед необјашњиве империјалистичке подухвате Трампове администрације.
Већ 3. јануара 2026. ујутру, политички коментатори и стручњаци за Латинску Америку и спољну политику Сједињених Држава започели су дебату о америчкој војној операцији у Венецуели, која је довела до хапшења председника Мадура. У обраћању нацији председник је узгред поменуо нарко картеле и јасно ставио до знања да је главни плен венецуеланска нафта. За пажљиве аналитичаре то није имало много смисла. Ројила су се питања. Недељу дана после „екстракције“ Мадура, Езра Клајн, глас разума на коментаторским странама New York Times-а, набројао је проблеме у Трамповом објашњењу: Трампова председничка кампања је била заснована на обећању да неће увлачити Сједињене Државе у војне интервенције у иностранству, а ипак је урадио управо то. Дроге не могу бити разлог, јер су Сједињене Државе у раљама фентанилске кризе, а главна дрога која се кријумчари кроз Венецуелу је кокаин. После уклањања Мадура није дошла на власт Марија Корина Мачадо, главна фигура конзервативне опозиције – која је ибијевским улизичким гестом најпре посветила своју Нобелову награду Трампу, а онда му је и поклонила – већ је на власти остала Делси Родригез, чавистичка потпредседница. И колико год нафтни плен био велико искушење, оно не може бити главни разлог целе операције јер су Сједињене Државе постигле енергетску независност и један су од главних извозника нафте. Уз то, великим америчким нафтним компанијама биле би потребне године да почну да извлаче профит из венецуеланских нафтних налазишта.9 Алма Гиљермопријето, проницљива посматрачица латинскоамеричких збивања, закључила је свој коментар за New York Review of Books питањем које је свима било на уму: „Чему је све то служило?“10 Слична питања је изазвао и Трампов наговештај да би могао наставити империјалне подухвате у Канади (педесет прва држава?), Гренланду, можда и Куби или Колумбији. Волар нам даје користан водич за збуњене.
Колонијална политика тата-Ибија има облик саслушања пред Колонијалним одбором у парламенту (КОП), а Ибијев главни саговорник је председник одбора (ПКОП). Брзо се пролази кроз уобичајене ибијевске прелиминарије као што је, на пример, Ибијева примедба да богате колоније лако могу постати мета других колонијалних сила док „колонија која ништа не производи“ остаје сасвим безбедна.11 Ибију није потребно много времена да уведе типичне трамповске теме. Он изражава бригу за безбедност граница у колонијама и отписује економске експерте као „магарце“ (13). Саслушање поприма озбиљнији тон кад један од чланова Одбора помене Ибијево студијско путовање у Америку, где је имао прилику да се упозна с Монроовом доктрином. Од тог часа интересовање се премешта с питања о одрживости колонија на изборну политику. Волар заправо наставља тамо где су Жари и он стали у Ибију колонијалисти: како колонисту претворити у гласача? Истраживању тог питања посвећен је цео други део комада.
На том месту Волар изричито сигнализира напуштање фарсе. Иби се сећа једног инцидента у време кад је радио као заменик државног секретара за колоније и кад га је „колонијални представник“ испитивао о „Бамбули“. Признаје да је био наиван и да је у почетку веровао да је то „црначка игра до које много држе у Републици Либерији“ (23). Али онда Иби представнику у лице испаљује реч „мердре“, простаклук који му дође као лични лого.12 Тада наступа прекретница у комаду. Оставивши за собом жаријевску фарсу, Воларов Иби се бави стварним значењем Бамбуле и објашњава парламентарној комисији да та реч заправо значи „добар гласач“ кога је „силовао лош гласач“ (23). Циљ је, каже он, да се „лоши гласачи натерају да гласају како треба“ чак и ако то значи да буду „ревносно батинани или да им се гурне динамит у дупе“ (25). Дебата затим поприма препознатљиве трамповске тонове. Изненада је прекида један „Глас“ који пита да ли су такве мере „против закона“. Ибијев одговор је предвидљиво одсечан и директан: „Потребно је, штавише императивно, научити лошег гласача кључну изборну изреку: исправно гласање значи гласање за ʼправог кандидатаʼ“ (26). Онај ко постане добар гласач има очигледне предности, као што је „чиста савест“, а уз то ће „на дан избора добити, за личну потрошњу или чак за своју породицу, картицу која јемчи академске почасти, као и лаковане кожне ципеле, крем жуте рукавице и сличне ствари“ (28) – можда нешто попут учешћа у игри у којој може освојити милион долара или дивиденде од 2.000 долара. Корупција, међутим, није довољна. Постоје други начини да се „национализују“ избори, на пример ометање гласача. Иби каже да су потребне још неке „припреме да би се лоши гласачи спречили да на дан избора приђу бирачком месту“(29). Његова говоранција непогрешиво одјекује у Трамповим погрдним напоменама о великим америчким градовима које контролишу демократе:13
„Видео сам коров на улицама града. Док сам га обилазио, видео сам кокошке, патке, бодљикаву прасад, звечарке па чак и неотровне змије, глисте па чак и свилене бубе, псе па чак и фоке, мачке, пацове, мишеве, кртице, зечеве, галебове, шеве, заморце, врапце, буве, остриге, мраве, китове, комарце и друге препреке нормалном одвијању саобраћаја; ви сте градоначелник који не брине о добром стању улица у сопственом граду; замењујемо вас одбором добрих гласача.“ (30)
Од дезинфекције улица у Трамповом првом мандату до оружане инвазије у другом тек је мали корак, а тај корак је омогућила и оправдала несумњиво империјалистичка логика. То дође као сасвим нормално онима који добро познају „колонијалну изреку, сушту мудрост: Онај који контролише гласачке кутије држи кључ успеха“ (31). Овде није јасно да ли Иби говори о колонијама или о метрополи, али то није ни важно. Јасна поента Воларовог комада је то да империјализам није и не може бити једносмеран: експанзионизам у иностранству не може се раздвојити од тоталне доминације у метрополи. Другим речима, империјализам увек почиње код куће. Чим се покрене империјалистичко насиље, оно се нужно враћа у метрополу; његова сопствена логика га чини неизбежним. Каракас и Минеаполис су два краја истог вртлога агресије. Да бисмо открили значење интервенције у Венецуели и предаторског говора усмереног ка Данској и Канади, треба да погледамо улице великих америчких градова преплављене агентима Службе за имиграцију и царину и другим федералцима, које подржавају Министарство правде, Врховни суд и друге највише институције.
Важно је сетити се да у Воларовом комаду Иби представља свој програм највишем законодавном телу. При крају саслушања ПКОП ставља последњи приговор: Шта се догађа кад више нико не гласа за „погрешног кандидата“? Иби је спреман: дајте „гласове охрабрења лошем кандидату“ – другим речима, организујте марионетску опозицију (33). Док је писао 1919, Волар је видео шта долази. У свом последњем појављивању, Иби се обраћа Друштву народа. Тај комад је настао 1925, три године после Мусолинијевог марша на Рим. Данас се можемо само надати да нећемо отићи тако далеко.
Извор: Пешчаник
