Пише: Милорад Дурутовић
У времену када дигитални алати могу симулирати емоције у тексту, уредити ритам и реченицу, те организовати аргумент као да га је осмислио спретан и учен аутор, лако је примијетити један феномен: вјештачка интелигенција полако мијења културу изражавања наших политичара. Додуше, не баш свих, будући да поједини и даље уживају у култури пијаце и спектакла.
Пословично склони да нам причају приче, црногорски политичари ‒ као да похађају курсеве креативног писања или бесједништва ‒ сада ефикасно исправљају синтаксу и уређују мисаони ток својих јавних саопштења. Тешко је притом замислити друге изворе ове ренесансе осим примјене савремених технологија. Захваљујући томе сада добијамо макар писменију политику, док ћемо дјелатнију чекати још дуго, с обзиром на то да још добрано живимо у ери политичког романтизма. Још ћемо се, дакле, наслушати прича.
Премда ова промјена заслужује и може бити предметом циничне интерпретације, можда су релевантни и неки другачији закључци.
Писменост, ма каквим алатом унапријеђена, не поправља само форму; она обликује мисао и буди свијест о граници између фантазије и стварности. Политичари у томе имају јединствену предност ‒ истински вјерују у бајке које нам причају, нарочито током изборних кампања, када им завиди и Шехерзада.
Али, има нешто и у причама. Оне показују да симулација, глума или артифицијелно усавршавање говора понекад могу водити ка стварном преображају, односно ка неочекиваним размјерама трансформације личности и онога што данас називамо јавним простором.
Сјетимо се, без трунке цинизма, хришћанског предања о Светом мученику Ардалиону Глумцу. Овај комедијант радо је увесељавао публику играјући улогу мученика за вјеру како би исмијавао хришћане на сваки могући начин. Али баш у дане гоњења хришћана за вријеме владавине Максимијана, Ардалион ће у једном тренутку бити обузет снагом своје представе толико да се на крају и сам преобратио, узвикујући да је хришћанин. Остао је томе досљедан и након суђења, прихватајући своју мученичку смрт. Прича показује како глума и симулација, чак и када је инструментална, могу постати пут ка истинској промјени. Да ли наши политичари вјерују у чуда, то питање оставимо по страни.
Изненадни помак ка стилској и мисаоној уредности у политици функционише као контрапункт тзв. демократизацији језика, која је кроз развој друштвених мрежа уздигла и свакакве будалаштине на ранг мудрости. У том хаосу, најутицајнија друштвена лица ‒ политичари ‒ могу, ни криви ни дужни, својом стилском ренесансом створити оазу реда унутар сопствене реторичке рефлексије.
Можемо ли, онда, сасвим неочекивано, у свему предоченом препознати онај идејни аспект Јиргена Хабермаса о „јавној сфери“, гдје јасно и писмено изречена ријеч омогућава дијалог и успоставља ред у јавном простору?
Мишел Фуко би рекао да је језик моћ, а ко контролише језик, контролише и значење, дакле, интерпретацију стварности. Ако алгоритам постаје филтер кроз који пролази ријеч, онда је он, истовремено, инструмент те моћи. Ови елементи нам показују да дотјерана ријеч није само питање естетике, већ и политичке моћи, која обликује и како се мисли и како се доживљава јавни простор.
Иронично, али и подстицајно за размишљање, вјештачка интелигенција није ни мудрац ни праведник, ни језик ни биће, али изгледа да може поправити начин на који се исказује политичка мисао. Но, да ли може поправљати и нарави политичара, то је, рекох, домен чуда, а не труда.
Ако је политика одувијек више нарација него програм, свака граматички уредна реченица постаје више од пуке форме, јер може, упркос свему, функционисати као средство културног обликовања јавног простора; као суптилан доказ да и најмањи естетски напор у говору може имати посљедице далеко изван текста самог.
Ово је, наравно, оптимистичан сценарио. Али постоји и један вјероватнији, који уноси извјесни неспокој. Сусрет са еманципацијом коју доносе савремене технологије могао би наше политичаре одвести у сасвим другом правцу: да све више напуштају простор јавне сфере, онај у којем се аргументи сударају лицем у лице. Умјесто тога, могли би остати у сигурној зони иза пажљиво уређених текстова, које је лакше написати него бранити у живој, усменој расправи. А то је већ улога коју ни најбољи алгоритам не може одиграти умјесто њих, осим ако роботи не избаце политичаре из употребе.
Извор: РТНК
