Пише: Живана Јањушевић
Највећи дио легенди за које знамо забиљежен је у 19. и почетком 20. вијека. Кроз усмено преношење непрекидно се мијењају, и то је оно што ме фасцинира. У легенди увијек постоји барем једно зрно истине, то су сјеменкице отпорне на вријеме, али све остало можемо да обликујемо по сопственој вољи – каже Соња Живаљевић, која је дио свог опуса посветила очувању легенди проклетијског, дурмиторског, комског, а ускоро и бјеласичког краја.
Имамо огромно благо када је у питању народна књижевност. Просто је невјероватно колико је записаних пјесама, прича, бајки, басни, анегдота, пословица… по квадратном километру и по глави становника. И још важније од тог броја је квалитет, умјетничка вриједност. Треба ли подсјећати колико су се Гете и други Европљани одушевљавали нашом епском поезијом, констатује књижевница Соња Живаљевић.
Она већ неко вријеме посвећено ради на очувању домаћих легенди, заогрћући их новим капутом. Захваљујући њеном перу и преданом истраживачком раду пред нама су управо одштампане „Дурмиторске легенде“, друго, допуњено издање (прво је објавила Туристичка организација Жабљак, 2023. године).
Прошле јесени, уз подршку Министарства културе и Туристичке организације Гусиња, изашле су из штампе и „Проклетијске легенде“, прва књига у којој су се на једном мјесту нашле легенде везане за овај планински масив. Сазнајемо да су у припреми и „Бјеласичке легенде“, за које је подршку најавила Туристичка организација Колашин.
– Легенде нису чиста фантастика, оне чувају и истину о прошлости и традицији, творачкој енергији народа – каже у разговору за „Дан“ књижевница Живаљевић.
Крила потомака славног коња Јабучила
Сав од висина, Дурмитор је био дом високих и снажних људи који су живјели по неколико стотина година. Данас је дом вила, (потврдиће вам оне то изненадном маглом, брисањем планинарских ознака како би збуниле неискусне, чудним шумом у шуми непомичних смрча…)
Што се врагова тиче, не брините, већ дуго нису виђени у Вражјем језеру. Повукли су се пред најездом туриста и змајеви, љубитељи лијепих дјевојака. Али, ту су дивокозе и медвједи. Магични рунолист и поносита Николина љубичица. Борови самци и борови кривуљи. Лијепе и вриједне дјевојке и одважни стасити момци.
Стећци у равници и грчка гробља зарасла у дријен још су закључане приче. Оне друге, о чобанима и ловцима, о старом граду Пирлитору и војводи Момчилу, о незаустављивом херцегу Стјепану, биткама и надмудривањима – не губе сјај. Као ни крила потомака славног коња Јабучила.
Све три књиге илустровала је Николета Ћоровић, дизајнирао их је Гојко Митровић, а штампала подгоричка Арт графика. Исти тим је задужен за још једну трилогију, намијењену дјеци и младима, која је, пак, заснована на легендама везаним за Комове.
– Комске приче („Ком наш дом“ и „Чувари блага“) потписујемо заједно Велимир Ралевић, Жарко Вучинић и ја, а биће заокружене трећом књигом под насловом „Змајске сузе“. Легенде су копча с прошлошћу и традицијом, фолклором, оне враћају природи, али и уче о етици, историји, естетици, екологији. Истовремено, њихов нови живот везан је за оно за нас сада најважније – туризам. Легенде и предања данас су неизоставни дио туристичке промоције и понуде. Природна атракција без вила, змајева и јунака, туристи не пружа потпун доживљај. Он увијек крај језера слути, жели причу, тајну, мистерију – каже Живаљевић.
За настанак тако богатог културног насљеђа велику заслугу има природа Црне Горе, раскошно разноврсна и лијепа, бескрајно инспиративна.
– Не мање инспиративна била је дуга историја подручја које данас припада Црној Гори, на коме су се као облаци над планинским врховима смјењивале извиднице, племена и народи, свеци и трговци, војске, цареви и краљеви, најезде и борбе… Предања, пјесме и приче чувале су народно памћење – подсјећа наша саговорница.
Књиге легенди су, додаје Живаљевић, покушај да се аутентична предања сачувају од заборава, да им се да нови живот, у времену када се уз помоћ АИ увелико конструишу чак и видео записи тобожњих „црногорских легенди“.
– Највећи дио легенди за које знамо забиљежен је у 19. и почетком 20. вијека. Нажалост, данас, у селима која одумиру одласком старих људи нестају и многе легенде које нико није записао. Легенда се „не љути“ ако је ми дорадимо, домаштамо, јер она тако живи. Она се кроз усмено преношење непрекидно мијења, и то је оно што мене фасцинира код ње. У њој увијек постоји барем једно зрно истине, то су сјеменкице отпорне на вријеме, али све остало можемо да обликујемо по сопственој вољи. Није никакав гријех дописати, домаштати легенду. То су радили многи прије нас, и то што и ви учествујете у том процесу буди осјећај поноса, јер сви ми који радимо на томе смо, у ствари, чувари блага и преносимо га будућим генерацијама. И оне могу касније радити на легендама, обрађивати их, правити стрип, филм, позоришну представу, серију сувенира… Оне и на тај начин живе. Зато је легенда као књижевна врста фасцинантна – оцјењује књижевница.
Књигом легенди се, осим тога, баца ново свјетло на нашу нематеријалну културну баштину и она се открива свијету.
– Раскошна народна машта, богатство слика и идеја насталих у покушајима да се објасне појаве и дешавања у природи и друштву, натприродна бића – биће за читаоце откриће, али и мамац да дођу и открију наше планине. Приче су језички, стилски, композиционо, прилагођене савременом читаоцу, а опет довољно прозрачне да му остављају простор за домаштавање и смјештање у планински амбијент – наводи Соња Живаљевић.
Језеро среће
У Проклетијама има свакаквих чуда. И дан-данас. На дну Плавског језера спава аждаја Плава. Буди се сваке стоте године, да искали бијес и направи лом. Само је сиромашни рибар Омер-бег умио да је умири и успава. Језеро среће и даље је Хридско. Љековитим га чине виле, купајући се повремено у њему. Када је вилама баш досадно, шегаче се с момцима. Џиновска стара стабла крију многе тајне. Стрпљивом ће испричати понешто о шумским гусарима и караванима, скривеном благу. Прастари цртежи на камену не крију ништа, причају, али их свако разумије на свој начин. Шта тек рећи о маглама густим као кисело млијеко, о плавим изворима, вјетровитим превојима, омамљујућим долинама, џиновском стјеновитом цвијећу?! Осим богова и вила, над њима (и нама) бди и неустрашива Тита, Вусијева ћерка.
Поред књижевности и туризам нуди нови живот древним легендама. Љепоте наше природе у очима гостију добијају посебну чар када сазнају и причу о њиховом постанку, настанку њиховог имена или о стварним или измишљеним јунацима и бићима везаним за одређени локалитет.
– Савремени туриста жели комплетан доживљај, а прича му то пружа. Сасвим је посебан доживљај када посматрате Хридско језеро знајући да су га виле учиниле љековитим и језером среће, или мистично Плавско језеро на чијем дну спава опасна аждаја Плава…– прича уз осмијех књижевница која је овога пута обалу Плавског језера замијенила морском, гдје вриједно ради на новом рукопису. Управо у Бару, у сувенирници „Жука“, 28 проклетијских и 27 дурмиторских легенди чекају да им се до љета придруже и „Бјеласичке“.
Извор: Дан
