Пре тачно пола века на малим екранима југословенске телевизије почела је епизода која ће остати упамћена као једна од најважнијих у историји домаће телевизијске уметности — ратна драма Салаш у Малом Риту.
Салаш у малом риту је оригинално снимљена као телевизијска серија од 13 епизода почетком 1976, адаптација истоименог романа Арсена Диклића и режија Бранка Бауера брзо је постала не само популарна, већ и симболична прича о одрастању, отпору и свакодневици под окупацијом.
Своју премијеру је имала на интересантан датум, 29. фебруара.
Радња серије смештена је у измишљено банатско село Мали Рит током Другог светског рата. На први поглед мирно место постаје простор у коме се одражавају универзалне теме – страх, храброст, сенке рата које „не питају“ за године или невиност. Прича прати дечака Милана Маљевића, кога тумачи Славко Штимац, талентовани млад глумац који је имао свега 13 година током снимања, а чија је интерпретација допринела да серија постане култни класик.
Штимац је кроз ову улогу приказао сложен пут детета суоченог с бруталношћу рата, а серија је уз друге његове ране улоге потврдила његов статус једног од најзначајнијих југословенских глумаца своје генерације.
Не мање упечатљива била је и улога Миодрага Радовановића Мргуда као наредника Шицера — гестаповца чија злокобна присутност разбија илузију мира у селу. Овај лик остао је у памћењу публике као један од најважнијих „негативаца“ домаће кинематографије, а Радовановић је за ту улогу био награђен и на Филмском фестивалу у Пули, што потврђује колико је његов Шицер био снажно изведен и дубоко памтљив.
Радовановић је касније истицао свој приступ лику Шицера да је покушао да му „даје трећу димензију“, како би се избегла карикатуралност и створио суптилнији, реалистичнији антагониста који није „папирната фигура“, већ сложенија људска фигура чију опасност публика осећа и кроз психолошки набој лика.
За режију серије био је задужен Бранко Бауер, већ увелико признат аутор чије је име синоним за класичну југословенску телевизијску и филмску наративну традицију. Бауер је током снимања истицао да му је рад на Салашу у Малом Риту омогућио да се „одужи Војводини“ коју је први пут упознао управо кроз продукцију ове серије и да тај простор и народ представи публици с дубоким осећајем поштовања.
Серија ће највише оставити упамћена по заплету и питању – ко је запалио жито, као и оптужби да је исту запалио студент.
Посебна атракција Салаша била је и музичка тема „Ја сам рођен тамо на салашу“, која је у међувремену постала својеврсна неформална химна Војводине, симбол везан за равницу, припадност и сећање.
Оригинално Салаш у Малом Риту настао је као серија из које су касније монтирани целовечерњи филмови Салаш у Малом Риту и Зимовање у Јакобсфелду, што додатно проширује наратив и утицај овог остварења у домаћој филмској култури.
Данас, пет деценија касније, Салаш у Малом Риту и даље живи у сећањима генерација гледалаца, као прича која је на дирљив, али снажан начин реконструисала сложене ратне судбине и положај појединца у условима окупације остајући релевантна и у време када се поново преиспитују помирење, колективно памћење и улога историје у савременом наративу.
Утицај Салаша у Малом Риту на каснију домаћу телевизијску продукцију био је вишеслојан. Пре свега, серија је показала да ратна тематика може да се исприча из перспективе детета, без патетике и без једнодимензионалне поделе на „апсолутно добре“ и „апсолутно зле“. Тај модел приповедања, историја виђена из микро-заједнице, кроз интимне судбине касније ће постати чест оквир у домаћим серијама и филмовима који се баве прошлошћу.
Александар Тутуш: Поглед са книнске тврђаве – осврт на серију “Тврђава“
Такође, Салаш је потврдио снагу телевизије као медија који може да изгради ликове дугог трајања, чији утицај превазилази само време емитовања. У том смислу, лик Милана постао је архетип „дечака у вихору историје“, док је Шицер остао референтна тачка за приказ негативца који је истовремено и симбол система, а не само појединачног зла.
Продукцијски гледано, серија је била део златног периода Телевизије Београд, када су се улагали значајни ресурси у адаптације домаће књижевности и када је телевизијска драма имала амбицију да буде равноправна филму. Каснији пројекти историјске тематике, од ратних драма до савремених политичких трилера, на неки начин дугују Салашу то што је показао да публика има стрпљења за комплексне, спорије и атмосферичније приче.
У времену данашње хиперпродукције и убрзаног темпа приповедања, Салаш у Малом Риту остаје пример серије која је изградила трајну емотивну везу са публиком – не ослањајући се на спектакл, већ на ликове, атмосферу и моралне дилеме које ни после 50 година нису изгубиле на тежини.
Извор: Данас
