Пише: Соња Томовић Шундић
Пекић је био господин прије хапшења, у затвору и након затворских година, својство које је тако непознато његовим гонитељима, космичким миљама удаљен од њиховог погледа на свијет.
Умјетнику је потребан само таленат и воља да би у стваралачком заносу произвео свијет ријечима, и у пољу неограниченог важења језика изводио важећи морал, морал богова и умјетника: Нема ничег чуднијег од писца, рефлекса да се опише не само оно што се догађа, већ и како му се догађа, разобличавајући неспособност, могуће чак и необјективност њеног творца: Дневник није ништа мање лажна историја од других. Разлика је једино у томе што у дневнику себе лажемо о себи, а у историјама других лажемо о другима. Типично за пекићевску иронију, сумња се проширује на све људске дјелатности, па и на дневнички запис, у коме се увијек огледа пристрасна фигура и перспектива гледања његовог сочинитеља.
Пекић је имао снажну потребу да политички мисли и дјелује, он је у бити homo politicos, политички мислилац прерушен у писца, трудећи се да упркос свему, у своме робијању у послијератном затвору, задржи гест отмјености и објективности: Нико комунистима не одриче право да се и на плану културе боре за своје идеје, одриче им се, међутим, право да ту борбу називају узором демократског политичког дјеловања, јер ако из такве борбе произилази онемогућавање јавног деловања, атак на голу егзистенцију, јавно жигосање, црни спискови и хапшење партијских организација, онда је то цинично ругање здравој памети… нова идеолошка офанзива, као и увек до сада, уосталом показује конституциону неспособност комуниста да мисле и да се понашају као демократија.
Нигдје као у овом пасусу писац није тако суверено изложио своју доминантну тезу о конструкционој грешци комунизма у Југославији, дао подлогу за разумијевање његових тада још младалачког противљења ауторитарном режиму. У рекапитулацији његовог становишта текст може служити као парадигма – оријентир у ком се правцу кретала његова мисао, на који начин је расуђивао о политичком систему успостављеном након Другог свјетског рата. Он не одриче право, па ни комунистима, да излажу своје идеје о култури и политици у јавном простору, одриче им ексклузивно право да такво учешће и слободно изражавање не признају другима. Ова недемократска тежња за брисањем свих гласова на јавној сцени, осим сопственог, незамислива за Пекићеву слободну природу, учинила га је отпадником – сумњивим лицем – противником, и то опасним, који не вјерује у основне постулате догматског марксизма, јер он тражи, по идеолозима система, сувишну политичку слободу. Писца, је све ово доводило на руб пропасти, оштре ивице са које се сурвава у амбис, тачније предузетих радњи политичке полиције која је ревносно пратила његово оснивање СДОЈ-а, Савеза демократске омладине. У згради, у непосредној близини Мажестика у које се налазило повереништво ОЗН-е, за град Београд, (УДБЕ) крио се застрашујући државни апарат и његова репресија, с еуфемистичком називом: Одјељење за заштиту народа.
Дневници Борислава Пекића: „Говорим без резерве све што мислим о свему“
Ни у младости, као ни касније, Пекић није могао да прихвати забрану да јавно и слободно износи своје политичке ставове, идеје и грађански програм дјеловања, што га је коштало боравка у затворским ћелијама, са нечовјечним поступањем и бруталним физичким и психичким злостављањима. Тортура је по бестијалности превазилазила све до тада познате политичке праксе, примјењиване за политичке кривце, подсјећајући једино на стаљинистичке чистке, од којих су њени, вјерни питомци – учесници преузимали сличне методе мрцварења затвореника.
Ако се једном мишљењу ништа не може супротставити, то личи на диктатуру, то јесте тиранија, слобода коју имају затвореници којима се слободно допушта да шетају у затворском кругу. Цијелим бићем писац се одупирао овом накарадном схватању слободе, плаћајући високу цијену за своје демократске назоре: Социјалистичка земља у којој се мора социјалистички мислити да би се уопште мислило – није социјалистичка, резонује Пекић, да би указао на разилажење утопијског пројекта и друштвене збиље, показао извјештаченост и неприродност режима који за себе нетачно тврди да је демократски. Управо је он искусио смисао такве демократије, шта значи бити независан интелектуалац, осуђен првобитно на петнаест година робије, због свог наизглед безазленог, тада готово дјечјег – наивног вјеровања да је могуће слободно дјеловати и мислити у систему сатканом од не-слободе, заводљиве реторике за своје у-масовљене присталице, о кобајаги високом степену демократије који по свему превазилази развијене земље европског континента. Пекић је непосредно провјерио шта значи социјалистичка демократија, испитивао њено наличје, суочио се са примитивном кастом полицијских апаратчика, исљедника и доушника, опробовајући неке од најокрутнијих метода злогласне идеолошке чизме, сурове казнионице у којима је робијала углавном невина београдска младеж, стрпана у тамнице вољом свемоћних заштитника партијске државе, који су се повињавали једном – јединственом центру моћи у тадашњој Југославији.
Пекић исписује дневнички запис без злурадости осветничке психологије прогоњеног, додуше и без видљиве емпатије, за ове неотесане комунистичке грубијане, са жељом да исприча причу заборављених, отме од заборава успомене, укаже на судбине многих у том времену које су појели скакавци.
Писац је то који не пише ни са горчином, ни са мржњом, више тугом до које се све низине животињства може оборити све људско, и забранити човјеку да уопште мисли својом главом. Како се зло у нашој природи буди под налетом насилничке идеологије, када се појединци, без ауторитета, професије и знања, уздижу на трон владара живота и смрти, оних који одлучују о нечијој кривици и изопштењу из друштва. Без обзира што је искусио окрутност затворског мучења, Пекић никада није изгубио дјечачку невиност срца, коју је понио из топлог родитељског дома, за шта у дневницима пише да је био оаза среће, удивљен је до краја љепотом античког мита, потрагом за златом Колхиде, аргонаутски поход у коме се трага за безвременим истинама.
Сва та затворска искуства, боравак у Сремској Митровици, касније у Нишу, све до 1953. године када је пуштен са робије, богатила су његову машту, имагинацију, давала материјал за студирање међуљудских односа, повод за размишљање о изопачењима наше личности, над којом владају идеологије и интереси. Када је након смрти Стаљинове отпочео процес дестаљинизације, режим се одлучује на велику амнестију која ће захватити и самог Пекића, човјека који је од 1949. дијелио затворски простор са присталицама совјетског модела, те предратним интелектуалцима и криминалцима. Чврстина и истрајност у његовом карактеру показала се чак и у детаљима, рецимо у његовом упорном истрајавању да му затворски стражари врате одузето пенкало, иначе неће прихватити решење о изласку из тамнице. Живећи у уском кругу пријатеља након петогодишње робије, писац се осјећа лоше у својој даровној слободи, он добро зна шта значи бити без грађанских права, отуђен и изолован. Због тога је подржао побуну 1968. године, студентске демонстрације, не слажући се њиховим идејама у потпуности, и њиховом жељом да се режим само реформише, а не сруши до краја и уведе грађански политички морал, јер је он остао убијеђени антикомуниста. Одмазда режима се видјела у одузимању његових писама приликом одласка за Лондон, да се придружи супрузи Љиљани Пекић. Из Лондона је потписивао петиције, подржавао све дисиденте, и залагао се за заштиту људских права и слободу мишљења, борба коју је ватрено започео у младости настављала се и његовој литератури, као сукоб са политичким ауторитетима и неистомишљеницима.
Затворенички инстинкт и прибраност
Слика затвора описана у дневницима обеспокојава, иако то можда и није била пишчева основна намјера, па и поред тога језиви утисак, након читања ове исповијести, застрашује могућностима суноврата и изопаченостима, укидањем сваког облика моралног понашања. Не само да је било бестијално, та горка малтретирања добијају све знакове демонског тријумфа над недужним жртвама – ђаволска ствар, поприма карактер ирационалног зла, из кога црпи своју енергију. Уигравање у позицију кривца, сатеравање је уз зид тих невиних младих тијела, од оних који ником не полажу рачуне, бахатост је то и глупост која дефилује отворено, открива сву немоћ појединца да се одупре лавини која му се као ужарена лава сручила на главу, са девизом: Ви који улазите овамо оставите сваку наду. Прочишћење душе код притворених, то је њихов немушти језик, страх шта слиједи, уједно и дилемама може ли се даље отићи у овој паради нискости и безумља. Касније је, дружећи се са инфорбировцима који су претрпјели насиље на Голом отоку, писац искрено саосјећао са њиховим патњама, али и опомињао да они никада не говоре о страдањима грађанске интелигенције – буржоаске класе, измучене тим истим методологијама насиља. Дакако, све жртве, ма са које стране да долазе, су жртве, заслужују поштовање и неку врсту моралне рехабилитације.
Признај! То је била ријеч безброј пута изговорена од исљедника, тих превејаних ниткова без части осим лојалности и више од неопходне. Ови послушници свирепо се иживљавајући над недужнима, лијече комплекс свог углавном ниског поријекла, затомљене амбиције да буду неко, без школског образовања и регуларног успињања на друштвеној љествици, неуки подлаци лишени сваке представе о моралном поступању. Ти антихероји штите своје трансгенерацијске фрустрације, а одсуство грађанског понашања и бонтона надокнађују дрским опхођењем, неумјесним шалама, агресијом на сваком плану њиховог, иначе биједног положаја у номенклатури партијске полиције, доказујући се својим удбашким шефовима прекомјерном употребом силе, пакости и беспоговорне ревности.
Признај! Била је то света мантра ових немилосрдних истјеривача истине, у служби углавном са видљивим психичким и физичким недостацима. Признај! Била је то заповијест као најмоћније оруђе у рукама ових фанатика револуције задужених за њене прљаве послове, смакнућа издајничке класе и сурове егзекуције. Признај! Била је то ријеч, заштитни знак ове касте полицијских исљедника. По свједочењу неких оптужених из тог периода била је увријежена и крилатица: Лажеш бандо, све то срачунато да се по сваку цијену ишчупа признање од ухапшеника, тјерајући га на срамно измишљање кривице, или чак лажних исказа, оптужби невиних људи. Пекић у књизи Године које су појели скакавци, живо свједочи, кога год је оптуженик поменуо, а под батинањем морао је поменуте нека имена, тај поменути је већ сјутра доведен у истражни затвор ОЗН-е, претучен и, купајући се у локви крви, такође бивао принуђен да најчешће насумице одаје имена кобајаги издајника и сарадника у својем рђавом послу рушења државног поретка, или макар припреме атентата на вољеног маршала.
Основни задатак за писца је објашњење: како сам постао гад, у поглављу Они саде семе гада, чиме отпочиње велика одисеја духа у пет томова његових биљешки о себи и другима: Кад год се врата отворе почиње нови живот, две мутне сене постају два човека у кожним капутима и качкетима од исте материје, удбаши који наређују: Устаните. Ухапшени сте у име народа! Дознајем да ме је народ лишио слободе и то ме чуди, јер народ не видим.
Док је слушао звуке Шуманове музике са радија, ухапшен је младић у свом београдском стану на домак Славије, осумњичен за тешко кривично дјело подривања политичког поретка. Оно што може да обеспокојава и данашњег читаоца јесте парадокс цијеле ситуације, неко је, у неком часу, из непознатих разлога одлучио да Борислав Пекића постане ухапшеник, попут Јозефа К. у Процесу Франца Кафке. Ударцима се надокнађује недостатак доказа: Где ти је штампарија ђубре, урлају новопридошли, другари објашњавајући некакве небулозне конструкције пишчевој мајци коју његов пријатељ, касније угледни професор на Одјељењу за класичне науке Филозофског факултета Мирон Флашар, зове Маријом Антоанетом због сиједе косе на још младалачкој глави. То су биле све предности којима ће га полиција обасипати док буде њен гост: Догађају се све пустоловине у животу, једном, двапут или безброј пута, зависно од количине номадског духа који носимо у себи и револта који нам је предат да га умножимо и расејемо као ветар полен биља.
С обзиром да су регрутовани најчешће из редова најнижих провинцијских протува, полицијски дужносници своју професионалну обавезу врше одиста савјесно, обрушавајући се бесомучно на осумњиченог с циљем да извуку све што се извући може од овог несрећника. И у овим часовима Пекић, судећи по дневницима задржава присебност, као један вид револта на постојеће стање ствари, спреман да поднесе топлог зеца – батинање које су за њега и његове истомишљенике, први пут спровели у Трећој Београдској гимназији, много прије голооточког мучилишта.
Сувишно је говорити колико је понашање и свеукупна реакција на вријеме чуда била господски одмјерена, незлобива чак и пред лицем његових егзекутора. Он објашњава да је и његов роман Време чуда био алегорија којом је покушавао да индиректно критикује и оцрни комунистички режим у послијератној Југославији. Он говори о ужасима спавања на бетону у затворским ћелијама, добијању туберкулозе, те непрекидним самоубиствима и премлаћивањима којима свакодневно присуствује. Но, по свему судећи остајао је достојанствено отмјен, изнад времена у оном простору у коме обитавају велики духови, изван мржње и жеље да се виновницима узврати истим мјером. Његов дневник, више је подсјетник, тежња да се меморише вријеме, него да се осуде или казне његови конкретни протагонисти. Несувисло би било од нас не разумијети размјере пишчеве духовне величине, која иако није опрост у хришћанском смислу, јесте нека врста ламента над тужном људском судбином, саосјећајна сага према проживљеном, удаљавање од мјерила паланачког менталитета и његове увијек присутне приземене користољубивости.
Колико је само присутна разлика између Пекића – образованог џентлмена и његових противника – опонената скучених провинцијалних видика. Само господин са стилом какав је био могао је са висине посматрати људске слабости, мрачну психу ових новопечених другова – грубијана без поријекла који су се дочепали моћи да ведре и облаче према критеријуму своје идеолошке заслијепљености.
(Мој отац Слободан Томовић упознао је Борислава Пекића када је писац боравио у Подгорици. Као добри познаваоци метода бољшевичких питомаца, што су обојица искусили у затворским условима, с хумором су испољавали своју осуду режима, и проводили сате у разговору о Француској револуцији и њеним вођама јакобинцима Робеспјеру, Дантону, алудирајући на револуционарне тековине у Југославији.)
Пекић је био господин прије хапшења, у затвору и након затворских година, својство које је тако непознато његовим гонитељима, космичким миљама удаљен од њиховог погледа на свијет. Господина Борислава није било лако слиједити ни у теоријским расправама, још мање у аристократским манирима, недостижним идеалом, тако збуњујућим његовим противницима. Одиста, била је то класна разлика која се није могла лако премостити, нити укинути, ма какав систем репресије да је примјењиван. Нема сумње опстајала је ова круцијална разлика која је садржана у основи узвишених индивидуалности, репрезент који показује да за врсту хомо сапиенс још увијек има наде. Но, његове робије биле су, поред осталог, и подстицај његовом луцидном интелекту, разлог за помно студирање девијација у људској природи, за типологију људских карактера, залажењем у тамну страну наше психе која се испољава у турбулентним историјским временима, онда када престају да важе закони и прописи нормалног понашања. Онда када измиле свакакве гадости на свјетлост дана, и покуљају сви пороци, преостаје увијек зрнце мудрости, непоткупљиви појединци антејске снаге, спремни да се побуне зарад очувања виталних вриједности људског племена. Из тих разлога вриједе да буду упамћени као светионик у добу таме, свједоци да истина није ишчезла са обзорја нашег разумијевања свијета и његових закона.
Наставиће се…
Извор: Вијести
