Пише: Весна Девић
Светом архијерејском литургијом и празничном литијом са иконама од Цетињског манастира до цркве на Ћипуру, данас је на Цетињу прослављена прва нeдјеља Свете четрдесетнице – Недјеља православља, побједе иконопоштовања над иконоборцима, када је средином 9. вијека, 843. године, васпостављено поштовања икона.
Свету службу Божију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва, у молитвеном присуству вјерног народа.
Владика Пајсије је у свом архипастирском слову, након прочитаног јеванђелског зачала, честитао празник побједе православних над јереси иконоборства и подсјетио да данас прослављамо побједу праве вјере над свима оним учењима која су противна нашој вјери. Прослављамо свете и часне иконе: прво икону Христову, затим Његове Богомајке и свих оних Светих, а гледајући и поклањајући се иконама, ми на један видљив начин осјећамо Бога и Његове Свете, који су за нас тренутно невидљиви.
По причешћу вјерних, кренула је литија свештенства и вјерног народа с иконама од Цетињског манастира до цркве на Ћипуру, гдје је служен помен краљу Николи Петровићу, поводом годишњице његовог упокојења, а по повратку на улазу у манастирску порту прочитан је Синодик православља.
Бесједа Пресовећеног Епископа диоклијског г. Пајсија
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас, драга браћо и сестре и драга дјецо, ми пјевамо и радујемо се побједи праве вјере над свим оним јересима које су биле и прослављамо свете и часне иконе: прво икону Христову, затим Његове Богомајке и свих оних Светих. И свакако, јасно је да свака икона, иако подсјећа на обичну слику и на обични лик, ипак има свештени и благодатни карактер. Јер они који су на њима насликани, заправо нас они и благосиљају и освећују. Међутим, и поред тога, она има и доста сличности са сликама, јер као што ми када гледајући на сликама неку особу која тренутно није са нама осјећамо њено присуство, тако и гледајући и поклањајући се иконама, ми на један видљив начин осјећамо Бога и Његове Свете, који су за нас тренутно невидљиви.
Нарочито је Стари завјет богат сликама, иконама. И то нису само догађаји који су се у једном тренутку десили, него су уједно и слике и иконе онога што ће се тек десити. Тако, на примјер, једна од најљепших и најпоучнијих прича у Старом завјету, рекло би се, да је она слика изласка изабраног Божијег народа из Египта, из ропства, и његов долазак у земљу обећану, како се каже, у којој тече мед и млијеко. Тако иако та слика изласка изабраног Божијег народа није насликана бојама него ријечима које налазимо у Светом писму, видјећемо на самом почетку да тај изабрани Божији народ, како се каже у Светом писму, није он изабрао Бога, него је Бог изабрао њега.
Дакле, једна група људи коју је Бог по своме нахођењу изабрао и назвао својим народом. И тај Божији народ се налази у ропству, робује другим људима и у једном тренутку Бог жели да га избави из тога ропства. Међутим, видјећемо и колика је агонија народа Божијег прије него што се он одлучује да напусти ропство и да крене ка земљи обећаној. И Бог у тој његовој агонији заправо учвршћује вјеру самога народа. Не оних његових противника, њих не жели да увјери да Он заиста постоји, да је Бог, него заправо свим оним чудима која је учинио прије него што су Израиљци напустили Египат, Он је учвршћивао вјеру изабраног Божијег народа. А онда, када се то на крају десило, да они напуштају Египат и ступају на пустињу, тада их и сналазе прва искушења и колебања.
Пролазећи кроз пустињу, они сваки дан гледају смрти у очи. И једино што може на том путу да им поврати вјеру и наду, јесте то поуздање у самога Бога. И Бог их цијелих четрдесет година води кроз пустињу, у којој нема ни хране, ни пића, ничега онога што је њима потребно да би физички опстали, и они на крају ипак долазе до земље обећане. А онда, када долазе, тек онда наступа борба да би освојили ту земљу.
Међутим, и када су освојили земљу, та борба и даље није престала. Касније се наставила како би сачували оно што су задобили. И заправо, то је све оно што се заиста десило у једном историјском тренутку, али оно што се није десило и што тек треба да се деси, јесте да је то једна икона и симбол наше духовне борбе за Царство небеско.
Дакле, ми се тренутно налазимо у ропству овдје на земљи, ропству својим страстима и гријех и када се одлучимо да напустимо то ропство, а онда је то духовна борба како бисмо задобили Царство небеско.
То нам све, драга браћо и сестре, говори и о свему ономе што се догодило доста вјекова раније у 8. и 9. вијеку када је Цркву Христову потресала иконоборачка јерес.
Свака рана која се Цркви нанесе споља, она не може неку велику штету да јој начини, али свака рана која креће изнутра, унутар тијела Цркве, она је свакако веома болна и тешка. Јер као што на нашем тијелу може дуго времена да прође да се унутрашња рана открије, па тек кад се открије видимо колико је она много удова захватила, а када је треба одстранити тијелу предстоји врло тешка борба, тако је било и са иконоборачком јереси, за коју су доста кривице понијели и тадашњи јерарси Цркве и свештенство и вјерни народ.
И све је то била једна тешка унутрашња рана која је трајала скоро па вијек. И чак онда када је на Седмом васељенском сабору она осуђена и даље је борба против те јереси настављена, дакле против свих оних који су уништавали свете иконе, који су их ниподаштавали, избацивали из цркава и из домова.
И то нам, драга браћо и сестре, говори да, Богу хвала, ми данас славимо побједу над том јереси и генерално побједу праве вјере над свима оним учењима која су противна нашој вјери. И то нас учи да ми и даље ходимо тим путем кроз пустињу и ка земљи обећаној. И да док год у овоме животу ми живимо та борба не стаје, то је духовна борба која нам предстоји све до онога тренутка када ћемо, ако нас Бог удостоји, да наслиједимо земљу обећану у којој тече мед и млијеко и у којој ћемо заједно прослављати Бога нашега, коме нека је слава у вјекове вјекова. Амин.
